Kako vreme prolazi polako počinjem da uviđam sebe, ne samo iz moje perspektive nego jednostavno pokušavam da vidim kako me drugi ljudi vide, kako izgledam u njihovim očima i jednostavno nije mi se svidelo kako to izgleda, nije mi se svidelo koji utisak ostavljam na ljude. Promenila sam se, ne puno, ali dovoljno da osetim da znam ko sam, da znam gde pripadam i da znam ko mi je važan, a ko ne, da znam ko je tu zbog mene same, a ne zbog osobe koju sam glumila. Račistila sam stvari sa mnogima, možda ne rečima, možda mnogi nisu ni svesni toga, ali jednim pogledom sam im dala do znanja da znaju na čemu su, sa nekim sam rečima, možda sam bila gruba i bezosećajna, ali tako je moralo, jer ako nekom ne saspeš istinu u lice, kako ćeš ga posle navesti da te poštuje i da ti veruje, ako mu iza leđa govoriš ono što si trebao u lice. Neko moju promenu vidi, neko ne. Neko je još nije osetio, ali svako će, jer sam rešila da više ne budem u zabludi, rešila sam da napokon skinem moje naočare iza kojih se skrivala sva moja nesigurnost, i da dozvolim da svi vide pravu mene, a ne samo oni koji to trebaju. Oslobodila sam se mišjenja šta će ko da misli, šta će ko da kaže, pa Bože moj ne možeš se svakom svideti, nisi savršen, ali jednostavno onim ljudima kojima ne ležim, pa nemojte se ni družiti sa mnom, pak onima kojima da, uvek ću. Jer to sam ja blesava, ponekad previše inpulsivna, drčna i ne znam da ćutim kada bi možda trebalo, možda sam previše temperamentna i retko kad podnosim kritike, jer su većinom ljubomorne, ali ću ti uvek reći šta mislim kada bi ostali prećutali, i uvek stojim iza svoje reči, a ako pogrešim priznaću. Kako sam pre analizirala druge i uživala u tome sada sam rešila da analiziram samu sebe, i na kraju sam shvatila da sam ista kao i sve one princezice u bajkama, da imam svoje snove, maštanja, svoj ego (možda malo veći) ali da takođe imam i svoj ponos, i da kao i sve one čekam svog princa na belom konju i ako sam svesna da on možda i ne postoji.
