Neki su se pitali da li ću im ikada pružiti to zadovoljstvo, da napišem nešto srećno, nešto što nije previjeno tugom žaljenjem I kajanjem, nešto što vrvi od pozitive kao I ja sama. Da li sam to trebala da pišem onda kada se nisam tako osećala duboko u sebi, koliko se god to činilo spolja, da li sam trebala da lažem. Možda da, ali to ne bi bilo isto, ne bih znala kako da se izrazim, kako da dočaram to..
Ne, do sada nisam bila srećna, možda nisam ni sada onako istinski, ali znam da sam mnogo više nego pre, znam da sada nemam za šta da strepim, nema onih komešanja u stomaku šta ako, nema zabrinutih misli, da li sam ovo ili ono trebala..
Koliko god se mi trudili da pokažemo koliko smo srećni koliko nas nešto ne dotiče I koliko smo zadovoljni svime, to se ne može sakriti, to će uvek videti oni koji vas znaju, možda bolje nego vi sebe samu. Vide tugu u vašim očima I lažne osmehe, ali ništa ne pričaju, nšta ne govore, a I zašto bi kada znaju da se I oni sami isto tako osećaju, možda ne sad, možda ne pre, ali nekada će.
Onda odjednom dođe dan, kada si stvarno srećan , kada se vidi promena na tebi, da I oni koji te ne znaju, ili ne bar dovoljno mogu da je vide. Onda se oni zapitaju, kako su mogli do sada da budu tako slepi, tako prosto slagani. Počinju I oni da budu srećniji, ne zato što su to saznali nego jednostavno zato što ti zračiš, toliko da se ta energija sama od sebe širi dalje, tebe još više puneći.
I dođe dan kada više nema gde. Kada je skroz puna. Kada je dostignut limit. I onda jednostavno znaš gde si, znaš ko si, znaš sa kim si I ko ti je drag. I osetiš se tako prokleto dobro ispunjenom, da jednostavno želiš da istrčiš na ulicu I svim prosjacima podeliš pare, da sve redom zagrliš, poljubiš da sa svima podeliš tu svoju sreću, tako dugo čekanu I na kraju dočekanu. Neki bi to nazvali heppy-endom knjige ali život ide dalje, I što smo više srećni sve će nam teže pasti tuga posle