Ponekad danima slušam bluz.Ili posmatram kesten pred kućom,divlji naravno,mačku na klaviru,nebitno.Ne koristim kompjuter ,ne javljam se na telefon ovih dana,ako ne moram,ne gledam tv godinama.I samo nešto kuvam svakog dana ko besna,ko vojsku da treba da prehranim.Pijem coca-colu i smejem se,kao nije me briga.A mislim na baksuza.Recimo april je divan mesec za sretanje sa baksuzima a novembar definitivno plodan za misli o istom,baksuzu… Kopam tako po mislima o baksuzu,tražeći razlog zašto on još uvek ima mesto u mojoj glavi. I nađem. Nađem to neko svetlucavo zrno u mraku koje i dalje klija,raste iako ga sve ređe zalivam mislima,uporno je neće da nestane.Baksuzovo zrno.Smeši mi se a meni klecaju kolena,prestajem da hodam,levitiram.Zašto kad već odavno lipe ne mirišu na Tašmajdanu a ni Dunav nije promenio tok.Verovatno zbog veša koji još uvek neko suši na terasi u Palmotićevoj ulici…