Naučila sam vremenom poštovati napisano,izrečeno,mišljeno,naučila sam vladati kontekstima,pogledima,semantikom,upotrebom.Rečima tragamo,lovimo,ograđujemo se i otkrivamo… Ne volim olaku upotrebu reči. Gledam kako ljudi olako govore i pišu. Kao da kažu dobro jutro a zapravo ni ne misle o dobrom jutru nego samo na mehaniku, na to da nešto — moraju reći. Ne svi, naravno… Kad naiđu na dubinu koja ih preplaši, tada ne kažu i ne napišu ništa jer i nemaju šta reći. Ne zato što bi im lepota oduzela dar slatkorečivosti nego zato što ne znaju. Ne svi,naravno...Ne razumeju. Ne osećaju kontekste ili samo misle da ih osećaju. Ne osećam se naročito prijatno kad ne razumem. Tada i tražim objašnjenje. Na taj način poštujem reč. I da reč može ubiti...ona jaka,teška,iskrena… treba je samo otvoriti srcem i doživeti razumom.