Nemoguće je tačno proceniti, ali se možemo složiti da je Billy Idol najveća zvezda EXIT-a 06, barem do sada, i na osnovu doživljenog na Main stejdžu. Jednostavno čovek ima najveći broj hitova, što isplivava kada su svi gosti više nego ubedljivi (Morrissey, Cult, F.F.). I drugo - on je Billy fuckin Idol. Velika je to zverka: Englez u Kaliforniji, sa lokalnim muzičarima ekstra klase pravi pankersku zabavu na američki šou-biz način i neosporno osvaja sva srca, i stara i nova, opet i ponovo. Kako mu i odoleti? Preplanuli, nabildovani pedesetogodišnjak sa autfitom izblajhanog Sida i pozom Kralja rokenrola, peva o ljubavi, čežnji, snovima, podiže i dira u najtanju strunu. Kad već pominjemo žice, uz Billyja je vaskrsao i Steve Stevens, natapiran i naoštren, sposoban da ponovo stane uz sabrata (kako li su i živeli razdvojeno), virtuoz kakav se na Tvrđavi odavno nije pojavio, možda i nikad nakon Janike. Prebogata L.A. škola iznedrila je mnoge vrhunske majstore kulta šestožičane boginje, ali trenutno najbolji dolazi iz Njujorka i širi zarazu istinskog obožavanja. Za uzvrat, dobili smo sve dobro poznate rifove i teme, i sve best off momente koje volimo i znamo napamet, pa je i zabava bila stoprocentna. A najviše je u svemu uživao sam Idol, što mu i pripada, jer živi život kakav svi želimo, na lovorikama zaslužene slave i uspeha, okružen lepoticama i bodigardom. A šta je svirao? Sve hit do hita: "Dancin With Myself", "Money Money", "White Wedding", "Flash for Fantasy", "Sweet 16", "Eywes Without a Face", "Hot in the City", "Summertime" kao bonus poklon za leto i lepe sugrađanke, zatim nekoliko novijih pesama, na bis "novu himnu Srbije" - "Rebel Yell" i "LA Woman" kao jagodu na šlag.

Devojčice u dreskodiranoj odeći, devojčice u transu, devojčice sa suzama koje se kotrljaju niz lice, devojčice u histeriji, devojčice na nosilima, devojčice u nesvesti... Masovno... Da čovek ne poveruje... His Infernal Majesty – HIM - stigli su i kod nas, baš na vreme, da bace u totalni delirijum gomilu ozarenih tinejdžerki a i pokojeg tinejdžera koji su pristigli u pratnji svojih nežnijih polovina. Delirijum je, naravno, izazavao pevač grupe Ville Valo koji, sudeći po stajlingu (prevashodno vunenoj kapi) ima problema sa kostima ali i sa nekvalitetnim krejonom za oči.

Finci koji su karijeru započeli kao Black Sabbath cover band, predvođeni pevačem koji tripuje da je nešto između Jima Morissona i Michal Hutchenca, da bi nam prezentovali svoju dark storiju doneli su sa sobom i lustere u gotik stilu a nije izostao i sad već nezaobilazni hertagram. Fanovi su im zahvalili horskim pevanjem a totalni potop bio je na pesmu „Wicked game“... Trans koji je tog trena nastao možda bi se najbliže mogao opisati kao emotivni cunami, dok su oni kojima do tada nije bilo jasno zašto su na Eurosongu pobedili „sofisticirani“ Finci, sada postalo sasvim jasno. I dok su momci oko Villa uistinu prašili to što misle da je za prašiti, oni koji nisu njihovi fanovi i koji su sasvim nehotice nabasali na HIM-ov koncert, nisu bili sigurni da li je to možda na Exit skoknuo upravo taj, pobednički bend ovogodišnjeg Eurosonga. S fenomenološke tačke gledišta bilo je zanimljivo primetiti kako su na HIM-u u publici blistali telefoni i kamerice, kao obavezan rekvizit praćenja koncerta i memorisanja nezaboravnih momenata u elektronsko pamćenje ali i kao dežurno smetalo u istinskom uživanju u koncertu, dok su oni koji su se nešto kasnije otkinuli na – da ne poveruješ kako čovek izgleda, svira, peva i skače - Idola, na nežne numere poput „Sweet 16“ palili upaljače.