Dendijevski elegantan, sa repićem do pola leđa, laganog scenskog pokreta i u pratnji akustične i električne gitare, klavijatura i ritam sekcije, zagrebački „Glas“ Massimo Savić priredio je publici na Fusion stejdžu Exita 06 još jedno sentimetalno veče za nezaborav. Još jedno, jer posle definitivnog otopljavanja dobrosusedskih odnosa Srbije i Hrvatske na ovim prostorima nastupa sve češće. Ipak, julska gostovanja na Petrovaradinskoj tvrđavi smatra posebno bitnim, pa im i pristupa sa posebnom dozom sentimenta, što se, naravno, najbolje osetiti u prvim redovima ispred bine. Potpuno probuđen, rehabilitovan i aktivniji nego godinama u nazad, nekadašnji pevač novotalasne grupe Dorian Gray proživljava drugu mladost zahvaljujući albumima sa obradama nekih svojih nezaboravnih starih hitova, kao i kompozicija drugih popularnih autora svebalkanskih prostora. I ovom prilikom smenjivali su se dobro poznati momenti zajedničke SFRJ istorije, „Gracija“, „Sve je to zbog lošeg vina“, „Pristao sam biću sve što hoćeš“, „Samo za tvoje oči“, „Sjaj u tami“, „Stine“ i štošta drugo od autora kao što su Goran Bregović, Arsen Dedić, Davorin Popović, Džoni Štulić i drugi. Možda za nijansu sporijeg tempa od očekivanog, koncert je toplu julsku noć na centralnom platou Tvrđave ipak učinio nezaboravnom za brojne obožavaoce nesumnjive vokalne veličine, među kojima su, sasvim očekivano, dominirale pripadnice lepšeg pola.

„ E da imam, to što nemam...“, orilo se šancem sa skrivenim pogledom na Novi Sad, takozvanim Renault World Music stejdžom, ovosezonskim blagotovrnim otkrićem Exita. Vlatko Stefanovski je ponovo bio tu, da nas opije svojom magijom na šest (dobrano naelektrisanih) žica i ritmovima u koje se čovek tako lako zabroji (jen-dva-tri, jen-dva, jen-dva itd). Godinama u nazad se zna: ovaj ili onaj dolazi, neko drugi možda i ne, ali prijatelj sa juga mora stići. I virtuozni muzičar dobro zna da ga na obroncima Fruške gore čeka društvance uvek raspoloženo za malo tradicije, malo gitarskih čarolija, mnooogo Makedonije i nezaobilazno posluženje – Leb i sol.

Trio svirka, koju slušamo (i gledamo) već decenijama, zahteva izuzetan talenat, usviranost i nadahnuće, pa se svestan toga Vlatko retko odlučuje za promenu tima koji dobija. Za ovu priliku je tek drugu prateću postavu od kada nastupa solo pojačao vrsnim kavalistom iz susedne Bugarske Teodosi Spasovim. Čudan je to instrument, drveno topao i orijentalno egzotičan, taman toliko da se savršeno stopi uz blago distorzirani milozvuk Vlatkove crvene lepotice. Sve ostalo je klasika, sa akcentom na izuzetan autorski i sakupljački rad demonstriran na albumu „Vlatko Stefanovski trio“ i poneki dobro poznati refren. „Jen-dva-tri, jen-dva, jen-dva, jen-dva-tri, jen-dva, jen-dva“, i tako dalje, do kasno u noć.

Exit je za mene u emotivnom, muzičkom i političkom smislu gotovo jedno. To je za mene neka vrsta oduška ali u najplemenitijem smislu te reči. Ne neka vrsta divljanja, već opuštanje i odmaranje od one Srbije koja nije baš sjajna.. Sve najbolje što je u njoj, najpozitivnije, to je Exit. Onako kako ja zamišljam zemlju u kojoj bi voleo da živim, ta zemlja bi se sastojala od onakvih ljudi koje srećem ovde na Exitu. Voleo bih da mi se život sastoji od svakog Exitovog stejdža pomalo: malo Main, malo regge, malo jazz, malo blues... Ne bih voleo da zvuči kao neka fraza, ili kao neko ulagivanje, ali tih četiri - pet dana, to je kao da si otišao negde drugde a zapravo si sve vreme tu. Što se prethodnih Exita i mojih favorita tiče, to je definitivno bio prošlogodišnji nastup Iana Brauna, pošto sam veliki obožavalac - njegov i grupe Stone Roses – to je nešto što je obeležilo deo moje ranije mladosti. Bio sam potpuno odlepljen, ljudi koji su bili oko mene u čudu su me gledali jer sam se bio skroz otkačio... Potpuno božanstveno mi je bilo a posle je pala ona čuvena kišurina koja nas je dodatno razvalila... Sve to mi je ostalo u vrlo jakom sećanju... Rado se sećam i nastupa Triky-ja. Znao sam da je genije ali dok ga nisam čuo uživo... Nisam znao da je toliki genije... Sinoć sam zakasnio na Cardiganse, stigao sam da odgledam Franca Ferdinanda i The Cult. Franc Ferdinand je bio fenomenalan, oni su momci na vrhuncu karijere, u naponu snage, posle dva mega uspešna albuma, za očekivati je bilo da budu odlični. A i stigli su na vreme na Exit, u pravom trenutku a ne s nekim zakašnjenjem kao neke ocvale zvezde... To je bio veličanstven koncert i onda dođe The Cult i ti misliš, ma to sam sve čuo, jebeš to, međutim, moram da priznam da je The Cult bio zastrašujuće dobar. To je onaj bazični, elementarni, suvi rokenrol u najčistijem stanju, to je ono zbog čega se, kad čuješ onu jebenu gitaru, smrzneš, prođe te nešto od glave do pete, prostruji ti nešto celim telom. Sat i po stojiš i ne možeš da veruješ. Stajali smo u prvim redovima, neko moje društvo i ja, i bili smo potpuno šokirani. Večeras čekam Morrissey-a, a do kraja Exita, od ovih hedlajnera, sigurno neću propustiti Pet Shop Boys-e, mada oni nisu neki moj afinitet ali u tome što rade, perfektni su i zato ću ih svakako slušati. Naravno, neću propustiti i neke odlične bendove na ovim nekim manjim stejdževima.

One koji su mislili da posle skidanja krpica (nije izostalo ni ovoga puta) sa mesta koja bi se mogla označiti kao ponos muškog roda i pokazivanja onoga što treba pokazati svima onima koji misle da se mogu zajebavati s nama kako im padne na pamet, Istrijani su i te kako iznenadili, pre svega nadasve energičnim, stampedo nastupom. Bilo je to autentično, sočno i lucidno seciranje vaskolike ljudske gluposti u koje su, na potpuno šlagerski način, ukomponovani urnebesni folklorni i parafolklorni elementi sestrinske im Srbije...  Najautentičniji primer tog nespojivog spoja je kompozicija „Dijete u vremenu“ sa recentnog albuma „Bombardiranje Srbije i Čačka“ koja je obrada jednog neviđeno lumperaškog, tomazdravkovićevskog kafanskog hita i to iz nakonponoćne komatozne faze... Ipak, apsolutni delirijum u publici, posebno među njihovim novosadskim kolegama koje su ovaj koncert pohodili u velikom broju, izazvao je hit transparentnog naslova „Riječke pičke“ koju je bend otpevao uz zdušnu asistenciju prepunog platoa Fusion Stage-a.