Da
The Cult nije zasvirao na EXIT-u, oni koji najveći festival u regionu
nazivaju „elektronskim“, imali bi i dalje čime da ispiraju usta. Negde
krajem osamdesetih, mojom gimnazijom proneo se glas da je umro Ian
Estburi (Ian Astbury). Ribe su padale u nesvest, moge su sutradan došle
u školu u crnini, a mene je nerviralo što se sve one tako lože na
njega. Još više me je nerviralo to što nisam mogao da „bljaknem“ na
bend u kome je on pevao, pošto je bend bio odličan. Posle sjajnih
„Love“ i „Electric“ albuma izbacili su „Sonic Temple“ a „odličan“ se
pretvorilo u „savršen“.
Godinama kasnije, dok smo odrastali i usvajali neke nove muzike,
prilika da uživo gledam The Cult pretvarala se u naučnu fantastiku.
„Beyond god and evil“ je pre par godina nagovestio da će se ta šansa
možda jednom ukazati, a kada me je marta ove godine drugar nazvao i
rekao mi da je gledao The Cult u Bostonu, ponosno sam mu odgovorio:
„Matori, gledaću ih i ja na leto u Novom Sadu“.
Vatromet je utihnuo, ekipa koja je gledala Franz Ferdinanda se razišla,
ostadoše matorci/ke naoštreni da na Main Stage-u najzad čuju zvuk
pravog Les Paula i onda direkt u glavu – „Lil’ Devil“. Eskplozija, koju
je nasledila „Sweet soul sister“, na par minuta je utihnula kada je
Bili Dafi usred „The Witch“ ostao bez wirelessa, pa je dohvatio daire i
pomagao Ianu u vokalnim deonicama. „Spiritwalker“, „Rain“, „Peace dog“,
„Fire woman“, „Rise“, sve bolje od boljeg, publika u delirijumu, svi
pevaju, Bilijev Gibon vrišti, a Greč cepa nebo iznad Đave.Ufffffff!
Ritam gitaristu koji je „izvukao“ situaciju dok Bilijeva gitara nije radila Ian je predstavio tako što se pohvalio da i The Cult imaju Srbina u bendu. I stvarno, čovek se zove Majk Dimkić, poreklom je iz Srbije. Aplauz, svakako. Neko je primetio da su svirali „pola Elektrika“, tačno, ali bila je tu i po koja stvar sa „Ceremony“ i „The Cult“ albuma. Posebnu draž koncertu dao je unplugged brejk, kada su Ian i Bili izveli „Eddie, ciao Baby“. Sve u svemu, sat i 15 minuta furiozne svirke koja nikome na najvećoj Exitovoj ledini nije dozvolila da miruje. Ovacije kojima je ispraćena „Wild flower“ i bend dozivan da se vrati na bis, trajale su skoro desetak minuta. Pogađamo šta će svirati, da li „Sun king“, ili „Nirvanu“, možda „Star“, ali je uvodna tema iz „She sells sanctuary“ razvejala sva nagađanja. Kao što je mali đavolak bio pravi za početak, tako je pesma koja ih je vinula u orbitu, idealna za kraj. Pevao sam od početka do kraja, ostao sam bez glasa i osmeh mi još ne silazi s lica. Da li je ovo bio najbolji koncert na Exitu ikada? Da.
Ritam gitaristu koji je „izvukao“ situaciju dok Bilijeva gitara nije radila Ian je predstavio tako što se pohvalio da i The Cult imaju Srbina u bendu. I stvarno, čovek se zove Majk Dimkić, poreklom je iz Srbije. Aplauz, svakako. Neko je primetio da su svirali „pola Elektrika“, tačno, ali bila je tu i po koja stvar sa „Ceremony“ i „The Cult“ albuma. Posebnu draž koncertu dao je unplugged brejk, kada su Ian i Bili izveli „Eddie, ciao Baby“. Sve u svemu, sat i 15 minuta furiozne svirke koja nikome na najvećoj Exitovoj ledini nije dozvolila da miruje. Ovacije kojima je ispraćena „Wild flower“ i bend dozivan da se vrati na bis, trajale su skoro desetak minuta. Pogađamo šta će svirati, da li „Sun king“, ili „Nirvanu“, možda „Star“, ali je uvodna tema iz „She sells sanctuary“ razvejala sva nagađanja. Kao što je mali đavolak bio pravi za početak, tako je pesma koja ih je vinula u orbitu, idealna za kraj. Pevao sam od početka do kraja, ostao sam bez glasa i osmeh mi još ne silazi s lica. Da li je ovo bio najbolji koncert na Exitu ikada? Da.
