Zagledao sam se malo dublje u te oči njene i otvarao vrata nekih mračnih svetova jedna po jedna, ljušteći čvrsto pripijene slojeve sa zida strahova. Ponekada fino svesno, a ponekad intuitvno, bezobrazno. Ona ih je tako profesionalno i nonšalantno ignorisala. Video sam njeno sunce koje greje. Ah, ali taj fascinirajući mrak...jače je od mene...

Pričao sam joj da je postala pogubna sva ta njena sloboda, što je i sama počela da primećuje. U tom trenutku mi je podsvesno sa najzajebanim osmehom pružila mogućnost da bude moja. Ili ja njen?

Međutim, dopadala mi se sama ideja da nastavim da skidam te njene fascinirajuće slojeve tapeta mraka. Nekako me to opčinilo, više od svega. Tako sam i sebi mogao da pogledam duboko u dušu (ako sam želeo) i postajao ponekad zadivljen, a ponekad zgrožen onim što sam video.

Dozvolila mi je da zavirim duboko, ali je taj famozni strah hipnotisao i predala mu se (na momenat) verno u naručju. Mada sam u tom trenutku najjače želeo da padne baš, u moje. U moje ruke, koje poprimaju sve više linije njenog tela i uma bi je najspretnije dočekale. Zbog identičnog oblika. Bilo bi joj ugodno i možda na sekund i skroz sigurno.

Mada, moram priznati i ja sam u poslednje vreme bio nošen momentima nesigurnosti i gospodinom strahom koje je ona o da, jako dobro osetila.

Onda bi tako menjali malo uloge. Čas je ona gledala oči u oči neke babaroge, čas sam ja stajao tako, uz nju. Nekada bi je gurnuo i posmatrao sa strane. Sa strahom, da se razumemo.

Ona je činila slično, ne kao neku igru, već kao sam čin potpunog upoznavanja. Predavanja?

Hodali smo najzabačenijim hodnicima svega i svačega nagomilanih u nama i oko duše.

Grlili smo naš sjajan Mesec i grizli mračnu Lilith.

Ponekada poklanjali reči u naletima osećanja sa Venere.

Ponekada samo ćutali i gledali sa manje i veće distance.

Priznajem, video sam da se nelagodno osećala u novonastaloj situaciji veće distance. U početku bih to samo njoj pripisivao ali nije ni sa mnom baš uvek sve tako sjajno. Čuj sjajno...

Onda bih se setio koliko sam jak i da moram da dominiram. Pokažem joj da može da se osloni na mene. Ukrotim tu divljakušu u njoj.

Zajedno.

U nama samima.

Uvek je grlim i mazim, dok ne potonemo u naše snove.

Mračne, pune svetlosti.

Sigurne, prepune nesigurnosti.

Opravdano neopravdane.

Celotvorna otvaranja do krajnje zatvorenosti.

Verno, neverni nama samima.

Zamagljeno jasni.

Nađeno izgubljeni.

Sa yin-om u yang-u.

Svršavajući skičanjem upućenom proviđenju. Ispunjenju do slatkosti i očaja ljubavnog položenog okruglog osam.

U struji koja emituje sve što mogu da izdrže naša duša, čula, um i tela. I više? U kulminaciji do nebeskog andrenalina?

(u nenaziranju granica)

Zajedno.

U nama samima.

pulse el play y apaga la luz

Postoji ta kap…i čuvena rupa koja nađe, uvek nađe, najspektakularniju opciju da gricne na poseban način. Trivijalno raščupa milion preznojenih ćelija. Ta kap što najsmelije tupne i ima začetak u glavi pa krene i traži put ka centru života. Ta linija profesionalac, bilo prava ili krivudava, nađe mogućnost na bilion načina. Često sasvim realno preuzima prevlast. I šta onda? Smešno, ali hiljdama godina se ljudsko biće kao nekakva sićušna čestica bori sa kapljicom. Sa linijom, kapljicom i rupicom. Ili ajde, da zvuči malo ozbiljnije: vrlo ograničenim kretanjima u četiri dimenzije.

Ah ta interesantna kapljica koja tačno ima obim rupice..Priča se da čak postoji i način kako da se zapuši.

esperando-čekajući

llenándolo-ispuni je

eliminándolo- eliminiraj je, ili

siplemente tapándolo- jednostavno zapuši je. 

Proveren recept, kažu!

Bez obzira na evoluciju. Kada se sve sabere, oduzme, pomnoži, pa podeli:

-(negativna energija) Uništenje i destrukicja kao najbolji put i

+pozitivna energija (da ne bih rekla ljubav) kao jedini put.

Mislim, sve zajedno kao stvar ukusa, odluka?

Snage? Ili slabosti?

Razumevanja i svesti?

Senzibilnosti i ukusa.

Percepcije i volje. Čega?

Osloboađanja od straha? (smtri)

Možda je realno, tako gledano jedna crna rupa jedina ozbiljnija pretnja. A nije čak ni ona. U nedostatku relanih dokaza pa čak ni jasnih zamisli, ne zna se tačno šta se dešava sa usisanim. Da li realno nestaje ili možda ipak nastavlja, samo u nekoj drugoj dimenziji? Nama nevidljivoj. O kojoj nemamo pojma. Dopada mi se ta ideja.

Nije dovoljno što se mali čovek ne može pomiriti sa idejom da je smrt-kraj. Ako je zaista kraj, zašto toliko čini da je nadvlada? I sad, kada je već „toliko puno“ uložio u realizovanju zamisli da nadvalada starost, bolest i smrt (svakodnevni početak kraja ili kraj početka) …ko zna koliko će mu partija još biti potrebno da otkrije smisao. Ili možda njenu  jednostavnu misteriju? A onda tek, taj zajeb oko preobraćanja materije i njene neuništivosti... I onda, kao najveći udarac na sve: c r n a rupa – “usisivač” koji guta zvezde, mlečne puteve i prostor između. Univerzume? Pa zar i to isto nestaje? Tek tako? Kako samo može ograničeno ljudsko biće toliko da želi da shati principe nečeg uzvišenog, kada nije još ni realizovao i prihvatio naosnovnije?

Ipak bih da se vratim na onaj prvenac - linijicu i tačkicu.

Danas sam im obećala da ih neću uzimati više toliko ozbiljno. Kapljice linijice...rupice, i tačka.

Dovoljno mi je da kažem:

Helouuu my sunshine. Happy to see you. Just like that!

Bila je i znala je puno.

A opet se u određenim momentima ogledala neka

tuga u njenim dubokim, braon očima.

Znala je vrlo dobro šta jeste, a šta nije.

Primećivala je često i tuđu patnju, pošto se sa svojom već odavno pomirila

shvativši da ni ona nije večna.

Koračala je tihim ali odlučnim koracima.

Znalo se po njenom držanju unapred, ko je.

Mislila je vrhovima prstiju a

osećala očima i dušom.

Nije želela da izgubi srž života, te se

često ponašala kao usamljeno, malo, dete

ne obraćajuci puno pažnju na svet odraslih.

Govorila je za njega da je dobar tehničar ali da nije i umetnik.

Umetnost je život, to si ti .

T v o j a pojava, kreacija, delovanje i misao.  

Nešto što te izabere da u datom momentu ispoljiš.

Kreativnost nije bila baš precizna reč koju je tražila.

Ona je to zvala neobjašnjivo i ostavljala baš tako da visi u vazduhu,

preskakavši svako načelo kultrure, običaja i kalupa,

znajući za sopstveni, slobodan izbor.

Nije tražila početak, a ni logičan kraj.

Često zureći u jako puno čestica koje su izvan male, sićušne logike.

Znajući da je svaki pokušaj postavljanja sebe iznad te istine, ravno  

duševnom samoubistvu koje počine mnogi, a da to ni ne znaju.

Pričali su joj da nije svesna svoje lepote.

Odgovarala je pomalo stidljivim osmehom, znajući za tajnu.

Duboko iznutra.

Žudila je da podeli sve svoje tajne, ali je sretala samo gladne egoistične kradljivce.

Žudela je da podeli svoju unutrašnju lepotu ali sretala je opet, gladne samo za nejnim iskrenim pogledom, kosom i osmehom.

I onda je odlučila da sačeka i sakrije se.

Pošto je shvatila, da joj taj momenat susreta sa njim niko ne može sprečiti.

Ni mrak.

Ni vetar.

Ni vreme.

Ni prostor.

A ni bol.

Niko!

Zato što su joj zvezde tako šapnule.

A ona tuga u očima je bila samo odraz iscekivanja.

Susreta.