Ja kad sam bila mala nikako bas nisam volela brkove.

Cale ih je svaki dan imao, brat bradu ostru, ujak divni (al naravno i on brkat) sto je uvek donosio fine poklone a ja sam kao u znak zahvalnosti morala da mu poturam moje mekane decije obraze!Stric kome nikada nisam dala da me poljubi sa mrzovoljnim recima - neeetjuuu greeeebeees me- Bezala sam od njega kao od one vestice iz Carobnjaka iz Oza. Deda moj je imao mekanu bradu. Njegovu sam jedino podnosila. Nekako.(To valjda zato sto se dok me ucio sah uvek dirao po bradi. Valjda je terao je da raste na dole:)

A tek brkati deda mraz?

Secam se da su svi oni imali jedno zajednicko. (osim deda mraza) Mirisali su na Brione ili kolonsku vodu u obliku sisarke. Kako se zvao taj nas super produkt sa famoznim dizajnom zelene sisarke i braon poklopcem na srafljenje?   

A sad tek kad sam velika, sto ne dam da me brkati neki ljubi!!! To je valjda ta averzija od detinjstva. Smetaju mi ostre dlake na licu. I to vec one sto su par sati kasnije iznikle. Te su najgore!!! 

Sve oko usana mi pocrveni a lice zajapuri. A inace volim da se ljubim. I to satima mogu.

Samo bez dlake na licu i na jeziku molim.

Srdan Zivkovic je pustio brkove iako ima tek sedam godina.

- Cujem Zivkovicu da ste pustili brkove? - Pita ga direktor skole.

-Izgleda…- odgovara Zivkovic skromno.

- Mogu li znati - sa kakvim namerama?

- Ne mozete.

- A ako pozovem tvoga oca?

- Ni onda. Nigde ne pise da nesmeju da se pustaju     brkovi.

- Tako je, ne pise. Ali ako vi kao ucenik prvog razreda, pustate brkove - kakve bi brkove trebao da ima direktor skole?

- Ne znam.

- Ne znas?

- Ne znam.

- Dobro. Pokazacu ti.

I direktor skole pusti da mu izrastu ogromni crni brci, kao u narodnoj pesmi. Od uveta do uveta. U svakom slucaju za Zivkovica nedostizni.

Uvrne direktor brkove pa pravo pred Zivkovica.

- Vidite li mladicu sta su brkovi?

- Vidim.

- Pa zar vas nije sramota?

I tu se mali Zivkovic pokoleba. Obrise suze, obrise i brkove i pocne da sanja kako ce jednom, kad poraste, imati brkove velike kao krila, kako ce mahati brkovima i leteti iznad skole i iznad direktora i vikati iz sveg glasa:

- A zar vas nije sramota? A zar vas nije sramota? D.R.

Da mi je deda ziv…

Pitala bih ga:

“Zasto mi nisi i ovo objasnio onda kada si me ucio sah?”

Govorio si da se igra kao i u zivotu.

Da trebam da igram opusteno ali skoncentrisano.

Da moram da mislim unapred. Na sopstvene i protivnikove poteze.

Ako se neko nade ko je u tome vestiji od mene, da se ne bojim...

Gubiti je ljudski.

Da gubim. Samo nikada licem pognutim ka dole. Ponosni gubitnik. Gde to ima?

Ne secam se vise svega sta si mi pricao.

Danas, cim sam otvorila oci sinu mi pitanje sta je sah a sta mat?

I ove reci malo pre od D.R.-a pronadem

Kad se kralj uzvrti,

kad mu stane dah,

na tamnoj crti

gde pocinje krah,

na granici smrti

-to se zove SAH.

Kad se sansa sroza,

kad izgubi rat,

kad kraljevska poza

ode u nepovrat

kad mala tromboza

obuhvati vrat

kad se tako voza

-to se zove MAT.

 *

Secam se jos da si jos nesto rekao. U ljubavi nema mesta za sahovske poteze.

Da je cista i da osoba koja ne ume da voli citavim bicem nije covek...

Pravim jos vise mesta u srcu za one koji ce doci. Oni koji su bili, su u njemu. Tu su.

Nek neko pripazi da mi ga niko ne rascupa. Ja ne znam kako se to radi.

Jel mozes ti?  

Ne sporazum-RaZ sta?

Ma razuma bre!

Nesto razmisljam

NESPORAZUM?

Da li to znaci NE spor razum

ili je to ipak DA spor razum?

S razlogom (nekim)

malo usporio?

Nesto momentalno  

revolucionise okolo.

Ciji je to spor?

Moj i tvoj?

Da. Ponekad se

desi da odeeeeee

Ra-zuuuuuuuuuuuuuuuuuuuum

Jel si cuo kako je smugnuo?

(zuuum zum cuje se mali eho)

Cujes?

MUZAROPSEN

Gle samo naopako kako uvredljivo

zvuci!

Ili mozda kao i neki

lek protiv ropsa de muze u nedostatku

inspiracije?

Sto je kidnuo?

Aaaaa ne.

Evo ga vraca se

zuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuum

po obicaju, vraca se.

Si nesto reko?

Dosadno je ovako

sa puno ne-spora-zuma

(vidi odjednom je cela stavar poprmila zenski rod)

Kaze nesporazum-a:

Ocu vec jednom

da postanem razum

s´ sporazum

i to brrzim!

A ja reko:

I ja to ocu!

I tako (iz solidarnosti) pruzi

taj SPOR razumu ruku, da ubrza.

Scena se menja.

Na pozornicu je opet stupio

razum.

I nije spor mogu vam reci!

A nesporazum je odsmrdeo svoje.

Po koju cenu?

O tome drugom prilikom…

THE (Happy) END  

Cvet je cekao pcelu,

pcela je trazila cvet.

I ispalo je:

veliki je svet,

tesko je docekati pcelu,

jos teze naci cvet.

A svud po svetu pcele u letu,

a sav svet u cvetu!

D.R.

Neko je jednom rekao da zivotinje nisu umetnici.

Evo dokaza da to nije tacno!

Evo dokaza da su i filoozofi!

Dobila sam na poklon jednom prilikom ovaj kic za rodendan.

Zasto ona u vencanici i on u fraku sa cilindrom u telu skakavaca, nikada nisam razumela.

Nisam ni pitala. Ta dva kicasta predmeta sam stalno premestala iz coska u cosak. Iz sobe u sobu. Sa stola u vetrinu. Nazad na sto. Cak jedno vreme i u kuhinji. Stajali su. Dve godine.

Kicasti skakavci.

Malopre dolazim u sobu i nalazim ovo:

Priznajem da je instalacija odlicnaJ

Merkala je ova Mademoiselle tu mladu sa velikim ocima. Odavno…Jednom je mlada ljubila pod. Jednom se nagla na mladozenju. Onako sa strane.

A sad joj ode glava.

Interesantno je da njega nije nikada dirala.

Mali kic je postalo malo umetnicko delo. A sve je napravila

Mademoiselle.

I sad mi se najzad,  cak i dopada!

A moze i ovako: