To srce od kamenčića

na tvom stomaku

što ne dá mi mira...

I čavrlja po centru vira

Dodiruje, mazi i hladi

dok ležimo na vrućem pesku zaborava

Kežem: Nisu kamenčići krivi što smo se na par njih spotakli

A ti dodaješ: Zar se nismo ono beše, izmakli?

Nismo. To je bio samo tvoj san poslednje noći

Dok se topio mesec i kapnuo ti ledenu kap  

šapat oluje užarenih vetrova koji sad, poput melema

lagano se, u milion kapljica prelivaju i ližu naše rane.

Izmakla je čežnja

A ostaće rana, vremenom, zaceljena.

I ožiljak mali. Da podseti.

Možda i par mesečevih pegica.

I krater, a kakvog drugog nego, neravnodušnog oblika srca,

kao centar našeg univerzuma.

Bio je stravično pametan. Njegovi nastavnici su uvek pisali majci pisma o tome kakvo je zadovoljstvo imati u razredu dečaka kao što je Eli. A to nisu bile prazne priče. Tako su i mislili. Ali stvar nije samo u tome što je bio najpametniji u porodici. Bio je i najbolji po mnogo čemu. Nikada se ni na koga nije ljutio, ili tako nešto. Kažu da se riđokosi ljudi uvek lako ljute, ali kod Elija to nije bio slučaj, iako je imao upadljivo crvenu kosu. Rećiću vam kakvu je crvenu kosu imao.

Počeo sam da igram golf već u desetoj godini. Sećam se jednog leta kada mi je bilo oko dvanaest, baš kada sam lansirao lopticu i sve, najednom sam kao osetio da ću, ako se okrenem videti Elija. Okrenuo sam se, i naravno, sedeo je sto metara iza mene gledajući me kako igram. Takvu je crvenu kosu imao.

“Lovac u raži”

J.D. Salinger

I

Mama, krećem kući.

Što sine, ostani jos malo.

Ma biće gužva i ne volim bus vožnju. Znaš već.

Prati me do stanice, kao i uvek.

II

Zagledam se u njene skroz bele vlasi.

Lepo ti stoji.

Zajebavaš mala.

Neću više da se farbam. Tu je sva naša snaga.

III

Ulazim u bus i razmisljam o njoj, sebi, nama.

O svim godinama, prošlim.

I o danas.

O njoj, kao osobi, majci, ženi i prijatelju.

I o toj spomenutoj snazi njenog bića. O njenim usponima i padovima.

I sve što uz to ide.

Haotično savršena. Nikad dovoljno rečiva.

*

Tek pred prelazak preko mosta ugledam ovaj tekst koji mi je stajao tu, pred nosem.

I nasmešim se.

Kakvu belu kosu tek ona ima!

Nisam sigurna, ni da li bi Selindzer znao tu njenu kosu da opiše, i sve ostalo vezano uz nju...

Nakon poletanja iz Bg-a u neverovatno opuštenoj atmosferi sledio je Keln.

5 dana. Već na ž.stanici sam primetila neverovatan broj prosjaka. Pomislila sam da im je to stanica susreta. Međutim, u sledećih par dana sam ih se nagledala na svakom koraku. U proseku, 25 ljudi dnevno te pita za koji euro. Neki imaju čak i fiksne cene. Drugi su već dugo u tom poslu, vidi se, ali bilo je i dosta onih koji su silom prilika (p)ostali usamljeni prosjaci uz pad sistema i potpunu nezainteresovanost te države da nešto učini za svoje građane. U pitanju su ljudi koji su se neverovatnom brzinom survali na ulicu. Sva ta bića, ovi ostali, „moralni i (još uvek) radni građani“ baš vešto ignorišu. Muva mi se po glavi stvar "todo es mentira en este mundo" od M.Chao. Kaže mi A. kod kog sam bila gost, da je u obližnjem gradu u kome radi još strašnije.

A. odlazi ujutro u pola sedam na posao i vraća se uveče u osam, da bi malo popričali i on bi se takav, iscrpljen, survao u krevet. Svaku noć je ustajao više puta, i pred moj odlazak mi najiskrenije priznao da ne može da spava zbog stresa na poslu. I puno bojaznosti za svoju budućnost. Da se razumemo, A. ima odličan posao i teško da može da propadne, ali je svestan neke realnosti u koju je upala ta, do nedavno ekonomski (naj)jača nacija na svetu.

Preko vikenda je uspeo nekako malčice da se opusti. Šetali smo gradom i prokomentarisli par scena. U moru prolaznika koji su izmilili zbog lepog vremena pomno smo posmatrali lica i držanja ljudi i oboje konstatovali da ni jedan od njih nema pravilno držanje tela, uma, šta li već....Većina je pogrbljena, kao da nosi nekakav teret. Svako svoj, po-na-osob, bez obzira na uzrast. Samleveni "proizvodi" koje je sistem polako (sa)žvakao, samleo, progutao i izbacio  uz prdež.

Fotkala sam i muriju, koja drnda vozača motora iz nekog samo njima znanog razloga, i drčnu debelu policajku, u pozi Ф

Baš tada je prošao jedan od prosjaka i dobacio : slikaj debelu!!!

Neverovatan ulični metež nezadovoljnih, uplašenih ljudi-kreatura, koji su pri tome još i toliko ružni da to prosto boli. Na ulicama, parkovima i restoranima je više auslendera-stranaca. Nemci ili udarnički, ili sede kući ispred TV-a i opuštaju mozak. Program im je na skali od 1-10 na -5. Kvalitet se u potpunosti izgubio.

Ili je svađa opozicija u toku i uzajamno prebacivanje ko je kriv za novopečenu krizu, propast Opel-a, pad metalne i sve ostale industrije u koju su verovali, bili ponosni i uz to sigurni da ne mož´ nikad da (pro)padne. Da, na programima su najviše ljudi iz nižih slojeva društva koji bezuspešno pokušavaju da nađu posao, stan, plate dugove. Ima i o tome, kako i šta radi policija i koliko uspešno vreba kriminalce koji su najčešće, "naravno" stranci.  Na meti su muslimani i sejanje  ne baš suptilno upakovane mržnje.

Pitam se samo o čemu su razmišljali isti ti političari onda, kada su ih tako masovno „uvozili“ kao gastabajtere koji se eto, nikada nisu vratili u svoje domovine nego su već u trećoj generaciji u toj zemlji.

Tu su i stari jeftini filmovi sa dugim pauzama nestvarno sijajućih i skupih reklama o proizvodima koje nikoga više neinteresuju.

A. svakih pola sata zovu agencije nekretnina i svi bi da mu ekspresno i što brže uvale stan. Cena po dogovoru. Nije čak bitna ni činjenica, što je sveta nedelja. Samo sad i odmak. Ono njihovo namazano opipavanje i proračunost su se skroz istopili.

Troje zaista veselih su bili dugogodišnji svirač na ulici koji veštim pokretima stopala pokreće drvene lutkice na skromnoj pozornici, nasmejana žena sa harmonikom koja je pevala stare španske pesme i cool Mephisto man koji se pita zašto je njegov Mephisto ustvari tako glupav?...

Dani su prolazili u brojanju sati kada ću da nestanem iz kolektivnog i ne skoro viđenog ludila.

Po samom ulazku u Andaluziju posle ponoći, osetila sam se opet na svom mestu. Opušteni i nasmejani Španci, prepune ulice, barovi i kafići.

Klinci koji se igraju i jurcaju. Ulazak u pizzeriju kojoj je isteklo radno vreme pre pola sata i ipak raspoloženu radnicu da usluži nas sa praznim stomacima. Ostaju svi sat vremena duže. Zbog nas troje. Na ulici je slavlje. Barsa je pobedila 2:0. Masa je euforična i na nogama.

Samo da se nađe neki razlog za slavlje i život je prepun smisla.

Svi mogući praznici su uveliko u toku, a nacija...kako drugačije, nego neradno. Boli njih...važno je da su zajedno.

Jedva sam dočekala da legnem u svoj krevet, u kome se najlepše odmorim. Savršena tišina.

Probudilo me je sunce i cvrkut ptica. I cvet pronađen na jastuku, pored.