Da li se mi poznajemo?

Ponedeljak je.

Café u poslovnom centru grada u jutarnjim satima.

Napolju duva jači vetar i raznosi hiljade kapi kiše na sve strane.

On pije kafu, a ona reže srce olovke.

Sedeli su za stolovima na rastojanju od nekih 230 cm(i možda) na dve u potpunostri različite polazne tačke.

Jedanog je štedeo život u lakoći postojanja, a nju je gurao u nekakve pukotine, provalije i rupe.

Duša mu je bila na mestu...a njoj raštrkana i polomljena na nevidljive čestice rasprštene po etru, i to poslednjih par meseci.

Zapazila je pertele na njegovim cipelama koje su se njihale u vazduhu prateći ritam stopala i palca dok je ona vešto iscrtavala skicu cipele koje je usnila pre pet sati osluškujući ritam koji joj se učinio privlačnim. Susreli su im se pogledi i ona mu se nasmešila odsutno.

Brzim pogledom na drugu stranu, pokušala je da zadrzi san. Bojala se da će joj izbledeti linaje i boje elegantne cipele. Precizno sećanje na oblik štikle je već počeo da jenjava i sklopila je kapke tražeći poluizbledelu sliku. Te vrlo jedinstvene i originalne linaje su joj bile jako bitne za narednu prezentaciju u firmi gde je počela da radi prošlog petka.

Prišao je dok je njena ruka spretno klizila po beloj salveti boreći se sa poslednjim crtama sećanja.

Čini mi se da se poznajemo, reče.

Nezainteresovano mu je uzvratila da se vara, iako joj je srce lupalo kao ludo.

Kroz odškrinuti prozor dunuo je vetar i odkotrljao crvenu olovku na pod. Sagla se i videla da znatiželjni šarmantni neznanac nosi maskulin varijantu istih cipela koje je sanjala.

Siguran sam da se poznajemo, osmešio se i prodorno pogledao svojim zelenim očima survajući se u njenu dušu.

Mislim da se varate, uplašeno je izgovorila dok se borila sa rasaznavanjem razlike jave i sna. Desnom rukom je prinela rub šoljice kafe ka usnama.

Začuo se glasan prasak o sto. Kafa se razlila po njenoj skici, a u ruci joj je ostala drška.

Nervozno se izvinula, izletela na ulicu i užurbanim korakom krenula ka svojoj kancelariji.

Tog popodneva je u obližnjem parku sela na klupu. Nije joj smetalo što je i dalje bila pomalo mokra od prepodnevnog pljuska. Zazvonio joj je telefon. Kopajući po tašni naletela je na par pertli.

Razvukle su se u identični osmeh stranca iz cafe-a.

Vidiš li dečko, onu tačku
skroz, gore na severu?
Tu, baš tu, bih od sutra odpočeo svoj novi život
i živeo bih ga kao da sam se juče rodio,
skroz nevino i čisto,
i ne bih obraćao pažnju ni na majku, ni oca,
ni sestru, a ni brata.
Vaspitačica u obdaništu bih se trudila uzaludno,
a učiteljica u školi bi me izbacila
još prvog dana, tvrdeći da sam nesposoban za najobičnije
društvene zadatke i da sam omanuo u najprostijoj
ljudskoj komunikaciji i iskazivanju očekivanih osećanja.
Ah da, i da sam
previše detinjast i nezreo.

Čudila bi se kako sam uspeo da prođem test i upišem
u prvi razred...žalila roditeljima kako sam nezainteresovan
u nauci odrastanja i prihvatanju osnovnih pravila.

Niko ne bih uspeo da mi uprlja moju dečiju dušu i maštu,
unutrašnju čistoću u nevinosti postojanja.

A verovatno bi se trudili svim snagama, kao što već jesu.
I ja bih se odlučno odupirao iz petinih žila da sačuvam to
dete u sebi. Ne bih posustao, kao što već jednom jesam.

Samo, kada bih se još dočepao te tačke na severu,
dečko moj...samo kad bih...

Bio je uvek korak ispred mene. Rušio mi planove, krao snove. Odbacivao ideje poput opušaka, pre nego bi postale opušci. Ono što sam ja znao, on je znao bolje. Ono što sam radio, radio je bolje. Moji napori su bivali svakim trenom uzaludniji.

Dozvoljavao mi je slobode tek onoliko koliko je bilo dovoljno da ne pomislim da je zaista imam. Nadzirao me je taman toliko da ne pomislim da nešto vredim. Vidjao sam ga na najčudnijim mestima.  Kada bih pokušao da se izolujem, kada sam već postao svestan da ne mogu izmaći ni na koji način, uvidevši besmislenost svojih akcija, što zamišljenih što poduzetih, nalazio je način da me izvuče iz ljušture. Pokrene. Da bi zadovoljio svoju svrhu. Tada je uvidjao da sam počeo da igram igru protivno pravilima. Vraćao je sistem u poredak, iznova i iznova.

Sreli smo se, više puta, odvojivši vremena jedan za drugog, tek onoliko koliko je potrebno. Nismo nista govorili, tek zureli ni u šta. Jednostavno bi ustao i udaljio se. Ne predaleko.

Razmišljao sam o manevru koji bi me udaljio od njega jednom zasvagda. Čitao mi je misli, pomerao vreme, skrnavio prostor, i eventualne alatke (jer svi smo mi neciji alat) bi uništavao do mere neprepoznatljivosti. Tada mi nije ostajalo ništa drugo do da odbacim svaku pomisao udaljavanja.

Kada sam se nalazio u stanju duševnog rastrojstva, vraćao bi me u relativno stanje ravnoteže. Kada bih pokušao da trgujem svojim emocijama, kupovao bi ih na rasprodaji i pre same prodaje. Kada bih pokušao da trgujem tuđjim emocijama, on bi im podizao cenu do neslućenih granica. Kada nisam pokušavao ništa, davao mi je nadu veliku poput zrna peska, uočljivu kao i to zrno u pustinji. Neprebrojni momenti u traganju za istim behu u društvu sa njim, a da ga nisam uspeo ni videti.

Jednom sam uspeo da ga upitam zbog čega sve to radi, a da nisam imao utisak da je pitanje upućeno meni samom.

"Izvini, izgubio sam te na trenutak. Možes li da ponoviš?"

Kao i uvek, dobar… PostMuartem.mojblog.rs

Pomišljaš li nekad koliko, i da li si živ?
Osetiš li se (po)nekad da si eventualno mnogo sigurnji nego što realno jesi
ili čak mrzovoljniji za ONE prilike koje ti se ukazuju?
Neki kažu da ti ONE prilike retko, i samo par puta u životu pokucaju na vrata.
Pustiš ih da prođu mimo tebe.
Prolaze mašući. Zovu. Cvile.
Mahneš i ti, pa dodaš jedno glasno “ovog puta, ne”.

Onako, iz srca.
Iz celokupne snage duše.
I kasnije realizuješ da je to ipak, bilo nešto
bitno ali ne toliko da ti bude žao što nisi zgrabio TU priliku.
Naprotiv, mnogo ti je ustvari, ovako, dobro.
Govorili su ti srce i duša.
Vikali, iz sve snage. Dobronamerno.


Kakve bre ONE prilike?

Najveća je baš ta, da čuješ ono dvoje kako ti
pričaju, šapuću, vode, usmeravaju.
Takve prilike, mi ljudi, izbegavamo.

Šutneš strah u dupe ili ga uhvatiš za gušu.
Bolje ti njega, nego on tebe da davi.