AKROBATE NA ZIDU-NAOPAČKE

Provalnik se ušunjao u moj svet

Provalio u njega. Bez najave!

Ako ti se desi da ti tako neko uđe u te tvoje tajne odaje…šta ti preostaje drugo, nego da ga izbaciš? Ili možda i pokušaš d(r)amski da zamoliš…gledajući direktno u oči.

Bez trzaja na usni. I prstu.

A kada ostavi tragove po zidovima unutrašnjim i onim spoljnim, i ipak uspe da ti ukrade osmeh i suzu i to istovremeno, pa žonglira sa njima kao…ma ispostavi se da je pravi pravcati akrobata, profi- provalnik!

Dođe ti da zapevaš pesmu, a mozda i zaplačeš. Kao klovn.

I opet se savršeno uskladite, svako u svojoj nadprirodno aranžiranoj ulozi.

Nastala scena ispada svakako, skoro, pa savršena.

Savršeno smešna. Do suza.

Tad nije ni bitno da li su te suze slane, slatke, gorke ili kisele

Ni da li bole, ili samo krase lice jureći jedna drugu.

Tad nije ni bitno, da li ti je, i kako ti je.

A onda se trgneš i prisetiš da je to radnja-tipična, ma provalnička.

Nije pozvan.

Ne može ni to da bude svako tek tako. Akrobata provalnik-sa svim tim silnim trikovima koje spretno izvlači iz (kratkih) rukava. I uvek žonglira na beskrajno tananoj žici. Svojoj i mojoj. Sa šeširom na glavi. A tek sa njim, šta sve zna da izvede!

Zapažajući fore i trikove počeh i ja da se tajno šunjam u tim obiđenim prostorijama i prostranstvima. Sa i bez, zidova. Zavirim ima li i dalje šućmurastih očiju sa oštrim pogeldom i primetim tragove na nekim od zidova i na irisu. Pa onda jedan pogled iznutra. Naopačke.

U jednoj ruci osmeh. U drugoj suza. I opet krenem. Malo promenim redosled. Naopačke.

Kada osetim miris jedan jedini najjedinstveniji na ovom svetu, onda obrišem sa zidova tu jednu usamljenu suzu. Magičnom rukavicom. I ostane samo osmeh. Razvučen  i lep. Namazan crvenim karminom.  Na ivicama pomalo trapavo razmazan. Naopačke.

I uspem da ukradem nekako i ja njemu osmeh.

Provalnik postadoh i ja. Ne samo to. I lopov!!!

Dok se ne uvežbaš u zanatu provalničkom, svaki trag te u početku odaje. Primeti se svaki korak, pa pokret, pa želja. I misao. Vremenom se uvežbaš da uđeš i izađeš na prstima, bez ostavljnog traga. Ponekad i ostaviš po neki. Na primer, jednu rukavicu. Belu.

Takav je valjda život akrobata. Ili beše mađioničara? Lopova?

Asesina sa predumišljajem?

A nejga otkriva jedan neizbrisiv trag.

Miris.

A mene to razoruža i ipak zbuni.

Svaki put.