ZAPANJENI I STVARNI

Prvo su se mazili kao gliste, zatim kao zečići i na kraju kao kornjače, sve dok nije pao mrak u zagrljaj tuge. U vazduhu je još bilo tragova ruža. S vremena na vreme u sobu je dopirao glas muzike.

- Čuje se iz Katarinove kafane. - reče Klotida. Mora da je neko došao.

Došla su tri čoveka i jedna žena. Katarino je predvideo da će možda, doći još neko te se potrudio da popravi gramofon. Pošto se slabo razumeo u te stvari, zamolio je Panća Aparesida da mu pomogne, jer je ovaj znao pomalo od svakog zanata pošto nikada ništa nije radio; osim toga, imao je torbu s alatom i vešte ruke.

Katarinova kafana nalazila se u drvenoj kući pored mora. Imao je veliku salu sa stolicama i stočićima i nekoliko dodatnih, manjih sala. Dok su posmatrali kako Panćo popravlja gramofon, tri čoveka i žena pijuckali su za šankom. Ćutali su, smenjujući se u zevanju.

Gramofon je posle više pokušaja proradio. Kad je počela muzika, daleka, ali jasna, ljudi su prestali da pričaju. Gledali su se međusobno bez reči jer su u jednom trenutku shavtili koliko su ostarili odkako su poslednji put čuli muziku.

Tobijas je posle devet zatekao sve ljude budne. Sedeli su na ulazu, slušajući stare Katarinove ploče, zapanjeni u svom naivnom fatalizmu kao da posmatraju pomračenje sunca. Svaka ploča obnovila je uspomenu na nekog pokojnika, na ukus hrane posle duže bolesti, ili ih je opominjala šta treba učiniti sutradan, ili ih je podsećala na ono što su zaboravili pre mnogo godina.

Muzika je prestala oko jedanaest. Neki su legli misleći da će sigurno početi da pada kiša jer su se oblaci stuštili nad morem. Ali oblaci se spustiše na more ploveći po površini da bi ubrzo potonuli u vodu. Na nebu su ostale samo zvezde. Malo kasnije vetar, koji je duvao sa kopna, stigao je do pučine da bi se odmah vratio sa mirisom ruža.

  - Šta sam vam rekao, don Jakove- uzviknu don Maximo Gomez.

  – Evo mirisa opet. Siguran sam da ćemo ga osetiti svake noći.

-       Ne daj bože – reče stari Jakov.

–       Ovaj miris je jedina stvar koja me je u životu zadesila prekasno.

Igrali su dame u praznoj prodavnici ne obraćajući pažnju na muziku. Njihove uspomene bile su tako stare da nije bilo ni jedne ploče koja bi ih mogla obnoviti.

-       Što se mene tiče, ja ne verujem mnogo u ove priče – reče don Maksimo Gomez

– Ko je proveo tolike godine jedući zemlju, sa ženama koje žude za baštama gde bi gajile cveće, taj na kraju oseća ove mirise i počinje da veruje da su stvarni.

G.G.Márquez