Šta je nesanica?

Pitanje je retoričko; već dobro znam odgovor.

To je strahovati i brojati u gluvo doba surove neminovne otkucaje, to je pokušati, sa bezuspešnom vradžbinom, ravnomerno disanje, to je težina tela koja se naglo prevrće na drugi bok, to je stiskati očne kapke, to je stanje slično groznici i svakako nije java, to je izgovarati odlomke paragrafa pročitanih pre mnogo godina, to je znati da ste krivi što ste budni dok drugi spavaju, to je hteti uroniti u san a ne moći uroniti u san, to je užas biti i nastaviti da budete, to je sumnjiva zora.

Šta je dugovečnost?

To je užas u ljudskom telu čije se sposobnosti smanjuju, to je nesanica koja se meri desetinama dana, a ne čeličnim kazaljkama, to je teret mora i piramida, drevnih biblioteka i dinastija, zora koju je video Adam, to je znati da sam osuđen  na svoj put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku sećanja, španski jezik, kojim ne umem da baratam, na čežnju za latinskim, koji ne znam, to je želeti da utonem u smrt i ne moći utonuti u smrt, biti i nastaviti da budem.

J.L.Borges

Peti sesti

Tom jednom nasmejanom stvorenju iza sanka, sa najlepsim ocima i osmehom na licu, bih rado da kazem kako je dobar frajer i vrrrlo seksi. Mada, on to vec vrlo dobro zna i tako vesto barata tim svojim oruzjem. Osmehom i tim nenormalno-toplim pogledom.

Gledamo se mi i smeskamo. I sevne par munja. Zanimljivo je to. I privlacno. A ako si mastovit...auuu zajeb!!

Letnji pljusak i setnja po gradu izuzetno prijaju. A taj oblak, toga dana, nije bio nesto vredan, vec je izlio kisu samo od Kalemegdana do Terazija. Lanjivac jedan! Na Slaviji nije pala ni jedna jedina kap!

Zato je on lepo sacuvao svoje carolije za sledeci dan. Taj jedan jedini veliki bezobrazni oblak! Sacekao drugare...Sivilo se povilo nad gradom bas kao u filmu “Nebo nad Berlinom”...sa naizgled bas teskim oblacima u udruzenim pokusajima ispitivanja snaga, koji je jaci, i koji ce da ispara nebo vise. Jedna svetala je podelila nebo na dva. Iako nosim jednu losu traumu iz detinjstva na tu temu munja, oblaka, i to, ipak, hrabro stojim na gornjem delu Slavije i fotkam nebo nad Beogradom. Prkoseci munjama i u oprostaju...

Cao Beograde i zemljo raznolikih ljudi i cudi.

Be good as you are!

Pogled ka nebu. Maglovito sunce.

Pogled ka nebu. Maglovit mesec.

U ovim danima medu specificnim urabanim detaljima, lutalicama i “garave”...bezbojni balansi na tankoj liniji izmedu crnog i belog...izmedu nekih ljudi koji pricaju, ili cute. Zanimljivo, ili uzasno dosadno. U razmatranju tudih snova i iluzija o “svakako boljem zivotu, vani”. Price o vrlo bitnim zivotima, cudnovatim konceptima, sigurnosti i nesigurnosti, ogorcenostima ili kritikama.

U ponovnom upoznavanju (prepoznavanju) mnogo ljudi na blesave nacine
“od onda” ili sa ljudima koji se poznaju, a ja to eto, ne znam. Svet je ipak jedno uzano mesto. Bg narocito. Zanimljiva pojava. Gledam spolja, otkrivam neke niti, slusam iznutra i cujem zelje, razocarenja, strasti, odusevljenja, prepune ili prazne fascinirajuce energije. Sta ti je zivot...nastale su, ili se nastavile neke tajne veze koje su se naglo prekinule onda kada sam otisla. Fascinirajuca su secanja ljudi na detalje. I ti detalji...nekako bitni a i skroz nebitni. Zavisi iz kog ugla pogledas. Odgovara kada ti neko nesto isprica i podseti te.

Davolji advokat je pronaden. I kao uvek, savrseno i dostojanstveno obavlja svoj posao. U hrpi zutih i belih papira, zadrzavajuci potpun pregled nad svim svojim slucajevima, izjavama svedoka i dogadaja, branioca, sudija i onih sa druge strane. Upamceni slucajevi i detalji. Sve bez kompa. Slonovsko pamcenje. Haoticni red u kancelariji. Opet pronalazi dobar izlaz u naletu oluje i kolektivnih zelja i alavosti.

Sve poprima sastavnu formu, neku velicinu, miris i intezitet, kao nikada do sada. Stapanje u celini i ogledalima. Pripremanje za nov “slucaj”. Zaplet a nadam se, i konacni rasplet.

Ono maglovito sunce, pa mesec...u ritmickom smenjivanju ciklusa dana i noci...i ona tanana zica na kojoj balansira ona balerina u crvenim, svilenim baletankama bez ikakvih pomagala u dlanovima. Ritmicki. Samo tanani baletanski koraci. Na prstima. I tihom pesmom, u d-molu.

Mozda i na klaviru.

Neki dan, recimo, treci. Pun mesec

Lqd-ispija se kafica. Buljim u moju ispisanu poruku na tom zidu. Mislim na osobu (pre)punu zelja, ali i sujete. Divim se kontradiktornoj kombinaciji onoga zelim-ne smem. Malo ljudi je koji se usude da rizikuju. Onako, bas smelih. To je izgleda neki viteski kodeks, proslih, izgubljenih vremena i zivota... Zelja za kontrolom i strah,  od gubitka, a tek od dobitka...uh, nesnosno.

A realnost je nesto poput dobijenog lotoa- ali, ali ne odes po premiju. Jbg. Glup primer. Ali docarava osecaj.

Razmisljam kolika je mogucnost da se pogodi (izracunato matematicki)
kombinacija brojeva koja se dobija kombinovanjem 64 polja. Postanes skroz svestan mogucnosti te verovatnoce i u toku premestanja tih brojeva u glavi se vizuelno tacno nades na crno belom polju.

Gubis pesake, topa, i konja(nika). Kralj je u opasnosti, a i kraljica takode, ugrozena. Logicnim, a nepredvidljivim potezima setas po tabli i vuces poteze. Cuvas kraljicu kao oci u glavi. A taj kralj...ustvari oni se oboje cuvaju time sto ti non-stop sapucu kako da ih sacuvas. Ti ih eto, samo, pomno pratis i (nad)gledas. I stitis. Recimo poslednjim konjanikom i sa preostala dva pesaka. I topom, iza leda. Ne smes ni da pomislis, jbs kralja. Inace, mat. A opet, i taj dogadaj je odlican!! Ko ne zna da gubi, ne zna da zivi. Ko ne zna da pobedi sebe, ne zivi.

Ah da, otkrila sam gde se hrani ona lutalica sto sparta po K.Milana. Uredno sedi i ceka da joj neko nesto udeli dok se halapljivo guta za stolovima. Ona je jednostavno tu. I ceka. Pocetak Kneza, Terazije-Slavija. To je njen areal. I ne ide u coporu kao ostali. Juce sam na N.Bgd-u videla 5 velikih, kako dzonjaju na stanici. Ti se krecu tu, oko Usca. Do “pocetka civilizacije”.

Danas sam od majke cula neku tajno-zaboravljenu istoriju nase blize porodice. Neverovatni detalji. Neke stvari mi postaju jasnije u vezi mene. Kada onako, povucem paralelu. A oni...sve sami razvratnici ili skroz duhovno oplemenjeno orjentisane duse. Svi “ekstremisti”, bez obzira na stranu. Cudne sudbine, odluke i putevi. Ti putevi vode bas na neke raskrsnice i odlucujuce (jos cudesnije) faktore sastava. Ili rastava. Sve fizicke, metafizicke i matematicke formule dovode do istog zakljucka. Ne, nije to sudbina.

Svi bi oni rekli:

I was NOT born with wrong sign, in the wrong house, with the wrong ascedency.

A drugi bi rekli: yes, I was.

2:35 neki drugi dan

Danas mi je u knjizari zapalo par interesantnih naslova...odluku koju da uzmem ostavljam za neki drugi dan. Pustam samo utisak naslova i grad. Na Valjarevica mi pada par secanja i naravno Tamara D. Trebalo bi da je kontaktiram. Skoro godinu dana nemamo kontakt. Zabrljala je nesto onda...ali ona je osoba na koju ne mogu da se naljutim. Poznajem je skoro citav zivot. Sa nama je uvek nastavak. Sa par pauza izmedu. Nema stajanja. Vreme ne igra nikakvu ulogu.

Advokata nikada nema u kancelariji. Pitam se da li je mozda umro?

Cerka i zet bi trebali to da nastave, ali nema ni njih. Danima.

Sija sunce. Onako, maglovito. Tipicno za ovaj grad. Uocavam vise nasmejanih lica.

U lqd-u kafa. Standard. Nista se nije promenilo. Price su iste. Par ljudi se rastalo i par sastalo. I dalje je opusteno. Na lqd nacin. Jedino je M. nervozan. Covek perfekcionista. Zali se na radnike. Cestitam mu na promeni enterijera. Lepo su to odradili. We are all back to `80. Na neki nacin. To ostaje u dusi i neka tamnija filozofija, uz to. Tu su i kreativne, svojstvene crte. Nase. Na slici sa leve, ostavljam poruku za nekog. Ispisana srebrnim markerom. U potpisu stoji Ans.

Danas sam srela i nju...crno i belo. I tanana linija koja spaja.

...noc..slabo osvetljena soba...

Cujem alarm parkiranog automobila...jos jedan zvuk ovog grada. Tipican. Bilo je danas i slika. Recimo, lutalica koja trci kroz Kralja Milana i laje na kolonu automobila i prolaznike...nije ljuta. Vidi se. Ko zna na sta se zalila?

Danas je slava. I rodendan. I tom nekom kome je rodendan je bas danas umro neko najdrazi i najbitniji u zivotu. Skroz svesno i razborito. Velika dusa.

Taj dogadaj zovem moje “sveto” trojstvo.
Sudbinski pecati?
Ne pada mi ni jedna advekatnija rec na pamet.

Mislim na Georgija koji ubija azdahu, njega i sebe. Intezivna kombinacija. Danas ubijamo svi svoje demone.

Evo po parce za svakoga.

I perlice su jestive : )))

23:00 mlad mesec-dan prvi

Prosetala po gradu. Ne gledam u zgrade, ni u nebo.

Ignorisem upornu kosavu.Ponekad se priupitam zasto je bas sad nasla da duva? Levante je inace, dovoljan. Zatezem platneni sal i navlacim kapu.

Rucak kod mojih. Domaca hrana. Juhuuu. Uzelela sam se. Otac me je jedva prepoznao, tek kad sam skinula kapu.

Zaprepasceno je konstatovao kako sve vise licim na majku. I gubim njegove crte lica. Kao da gleda nju pre X godina, kaze. On zaista bolje izgleda. Mama ga dobro cuva i pazi. Zale se, sto sam ostavila psa. Samu u stanu.

U kuhinji, mama i ja vodimo “zenske razgovore”. Pet sati.

Neverovatno osvezenje misli. Naviru nove inspiracije. Ona je neverovatna!

Grad i dalje neupijam. Samo posmatram ljude. To tako nekako uvek ispadne na pocetku. Gde god da sam.

I ovde ljudi gledaju u oci. Mracni su im pogledi. Nema andaluzijske vatre u pogledima. Alegria im je izgleda strana rec.

Izlazim stanicu ranije. Setam. Neko nasmejano lice prolazi. Sa labradorom. “Gde si?”

“Tu sam”, odgovaram u prolazu. Razmisljam da li se poznajemo? Previse topao osmeh za neznanca. Prolaznika.

Prvi osmeh danas. Kasnije u parku izvodim kucu. Pricam sa devojkom kao da se poznajemo 100 godina. Vidimo se prvi put u zivotu. Imamo isto kuce. Valjda je to neki tajni code.

Izuzetno prijatno stvorenje.

Kroz bas lose osvetljenu, Prote Mateje, prolazeci pored gospodina u mantilu cujem gospodu koja ga drzi pod ruku, zatim povlaci na stranu, i dodaje "napravi devojcici mesta da prode". Hmh kompliment? Prepoznajem lice i setim se da je to Ruzica Sokic. Na tu zenu nisam pomislila 20 godina. Dobro se drzi.

Kuci sam. Toplo ususkana. Mislim na neka bica. Pogled na sat. Sklopljene kazaljke. Mislimo? Fantaziramo?...udobmo se uvaljujem u fotelju.

Zavrsavam “to do list” za sutra...