Neću ti pričati o ljubavi. Pričaću ti o praznini.

Nju ponekada vešto znaš da ispuniš.

To činiš samo iz nužde kad se osetiš praznim ili kad osećaš da me gubiš.

Onaj momenat kada se povlačim u svoj svet i kad nestaje to moje detinjasto očekivanje tvoje topline poput majčinih grudi...

Znam ja sama da hodam. Velika sam devojčica. I nije mi potrebno da mi pokažeš korake.

A ni pravac.

Dovoljna mi je tvoja prisutnost i reč, opipljiva i  s m e l a.

Ponekad mi je dovoljan samo taj jedan pogled.

Nisam tu da ispunjavam praznine.

Čini mi se da si to pogrešno shvatio. Ili sam ti pružila pogrešan utisak?

  
Zamisli, da svaki put kada se izmakneš, gubiš moje koordinate po recimo, 5 milimetra.

A ti, istih tih pola centimentara toneš. Ili se krećeš samo tebi, znanoj zamišljenoj liniji u samo tebi, poznatom pravcu.

Tada smo možda samo dve paralelne linije želja u meridijanima svesti.

Polazimo sa iste tačke ali se krećemo u dva različita pravca. Pola centimetara manje, više. U zavisnosti od unutrašnjeg stanja. Dan za danom. (mada vreme u ovom slučaju ne igra izuzetno značajniju ulogu.)

Kolika je verovatnoća da se ponovo sretnemo? Pod kojim azimutom?

To bi možda mogla da otkrije neka matematička formula?

Da li zaista može da se izračuna nevidljivi luk koji bi možda ponovo doprineo verovatnoći da se opet susretnemo? Na istom centru, gde smo se spojili? Susreli i ukrstili...na raskrsnici koja se dešava samo jednom ili dva puta. Čak vidljivoj i na dlanovima. I levom, a i desnom.

Kada okrenem leđa, tražiš me.

Kada nestanem, dobijaš to izabrano.

Robu navike treba pokleknuti.

Svako će na svoj način da nastavi putanju. Svoju, zamišljenu. Svesno i podsvesno iscrtanu u odlukama iz dubine duše ili ega u zavisnosti od izbora i ukusa.

Samo ne u zapremini tuge. Podrazumeva se.

Sa koliko herca i paskala?

Sa koliko vati i luksa?

A ekvivalentna doza?

Ja bih se najrađe zaustavila na unificiranoj jedinici atomske mase. Tačkici u čijem   prostranstvu samo staje obim i zapremina duše. Ili dve?