VUK III

Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.

Niz kanjon protiče reka.

Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim.

Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plac u detinjstvu. Ti pamtiš, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.

Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

VI

Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muči. Naleteo je na zasedu, a nešto nije dovršio, nešto važno i veliko, shvatljivo samo njemu.

I ostao je zagrcnut, sa vrelim parčetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi. Presvlačio je život da ga ne vuče na ledjima, izgužvan i u ritama.

Postoji umesnost nadmoći. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji veština opreza. Možda je taj vuk sanjar ? Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije  iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima.

      VII

Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka  koji se muči da ne umre?

Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.

Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.

Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajazis potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda.

I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

M. Antic