Ako je ova bila dobra, neka sledeća bude bolja.

Ako je prošla loše, neka se ne ponovi.

Kada se budu poklopile skazaljke, poželi najbolje.

I ne zaboravi da pogledaš u nebo i pronađeš makar i jednu zvezdu.

Znaš mi amigo, polirajući samo intelekt i ego napada prašina na srce.

I pauk, debeli i crni plete nevidljive fine niti.

Mrežu gubitka.

Plete li plete. I plete.

I znaš, mi amigo onda u zamci finih niti, gubi se

ono najbitnije. Ono jako lomljivo ali najbitnije.

Tad se svakako razumeju reči, ali ne i njihov smisao.

Jer samo to lomljivo ti daje duhovno bogatstvo i stil.

I samo to lomljivo ustvari, daje smisao čoveku to - da je čovek.

Mogla bih da te zgazim u dva poteza, ali ipak poštujem.

U situacijama punih izbora, odabirem svesno to lomljivo
i umesto svega gazim svoju voštanu figuru, sopstveni ego, gladnim za revoltom.

I tako je, mi amigo, ti neke trenutke stvarno shvatiš, ali nakon što te je sopstveni ego opet zaeb´o i odveo u promašeno samozadovoljstvo a uz to i u i loš tajming.

Izgubljeni trenutci i detalji po ko zna koji put...

Naišla su burna vremena.  

A ipak i dalje čvrsto verujem da u univerzalnoj ravnoteži opstaju uvek, baš oni sa tim lomljivim.

Srcem bez straha, a ne „intelektualno“ bahati igrači.

Od sveg srca ti želim da nađeš mir u sebi i senzitivnost percepcije duha  : )

Ovo što pada kiša i nije tako strašno.

Čudni su ovi oblaci što se motaju po glavi.

Zatrpavaju. Teško ih je nosti.

Oće da prelome u neku oluju ili

grmljavinu, u najmanju ruku.

Gomilaju se i ne pitaju. Ne znam ni odakle, i kad su stigli.

Neka bića primećuju i kao po inerciji, pokušavaju da vuku.

Još više, ka dole.

Čovek to nikada ne radi.

Nije dovoljno nevreme sa kojim se nosiš,

nego i u rupu bi da te zakopaju.

Čudna je to dinamika.

Uglavnom, posle, postaneš još snažniji.

A oni, nisu ni svesni da ti svojom pakošću pomažu.

Sam proces je bolan. Ego je etar koji verno nosi sve te

oblake. To mu je posao. I pritiska. I steže obruč.

Učestvujem kada ga zagrlim ali gledam da se što pre izvučem.

Čim postanem svesna šta se ustvari, dešava.

Ponekad gledam sa strane. Kažem mu doviđenja.

U samom startu. I ne dozvolim da mi priđe.

Sada menjam boje svim tim ego imidzima i čekam na prelom, obrt.

Ušuškavam se u sebe i zauzimam poziciju.

Sve manje smeta...razvedriće se. I onda ću opet da zviždućem.

I da plešem sa svojom dušom. Zamoliću je za ples. I zagrliti čvrsto.

I šutnuti voštanu figuru.

Opet ću se vratiti sebi.

Do sledećeg pada.

Šta ja znam, ipak je sve to samo malecni običan život

na marginama materije i duha.

Gustirala sam te danas, celu.

Ljubeći te crvene jagode.