Ma nisam ja htela o tome. Nekako uvek me to stigne. Ta rupica na bradi. Koju nemam. Ali  uvek sam je želela imati. Da o njoj jednom napišeš pesmu. I kako nisam baš osobito lepa, ni luda.

Ti si to za nas oboje. 

Jebi ga. Uvek me neka pesma , tekst ili knjiga, zavedu. Ili su to tvoje oči?

One što me sa nemirom čekaju na kraju sveta?

Znam sve.

Smešna, slatko gorka, istina.

Ipak pod jastukom, noću, ja i moj mob. Zaspala neko veče. Ujutru, prazna baterija i valjda neki veliki račun, koji će mi uskoro stići.

Hodam za tobom, poput mesečara.. razbuđena. živa.

Smejem se ceo dan. Onda sledeći ceo plačem. 

Utičeš na moju osetljivu percepciju. na sve moje tačke. I ako jednom zaista budem imala tu priliku, zagrebaću ti noktima po licu.

posle ću ga ljubiti.

i platiti račun.

pa makar to bilo u prvom wc-u. (grešne li romantike)

posle ću ti reći.

sada se samo smejem.

ludostima svojim.

i rečenice počinjem malim slovom!

 

 

 

bam-dam.

jebi se.

samo želim da si tu.

tačka.

 

I ples moze da pocne. Muzika, jedan, pa drugi korak. Stisak ruke na ramanu. Udarci srca, dok klize po ledjima prsti. Ruke, sto me snazno privuku, toliko blizu, da ne znam gde je granica tvoga, a gde moga tela. Uzivam u trenutku, dok iz tela ne otplese taj osecaj. I ponovo koraci... Ti retki trenuci, kada se budimo zajedno. Vracas mi moje telo, uzimas nazad svoje lice, namestamo zajedno plahte, jastuke i prekrivac boje neba. Gledam te tuzno. Gledas me. Namestamo granice, sto smo ih nocas izgubili, dok smo spojeni zajedno disali. Iz gomile mojih zelja, izvlacis onu najkracu. Spustas usne, na prvi prsljen moga vrata, lozinka za magicne dodire. Meni treba jos jedan pogled na tvoje ruke. Meni treba jos jedan pogled. Na tvoje oci. Usne. Meni uvek treba dodir vise. Zatvaram oci... opet ces me snazno privuci sebi, doci ce taj trenutak. - Dobro. Cekacu te.

 Nisam odmah otvorila oci. Trome misli, nisu mogle ostati takve dugo. To me Sofi drzi za ruku i gleda pravo u oci.

- No, sto ti hoces sada?

- mrmljam kroz polusan, uvaljujuci ruke dublje pod jastuk.

Bledo je gledam, ali neki strah se uvlaci pod moju kozu i zelim da ode. Sedi na ivici krevete, prekrstenih nogu, u kosulji svoga ljubavnika. Smeska mi se. Znam vec taj pogled, duboke su joj oci, i ne sluti na dobro.

Pomisljam kako ima lepsa kolena nego ja. Dobro ima ljubavnika za razliku od mene. Ja sam bila previse dobra za te stvari. 

- Ima  tu nesto, smeska se Ona. Ti si sanjalica.A oni ne zele da stalno budu tu , na dohvat ruke. Znas kakvi su.

- Ne znam, sapcem ja. Ne znam.

Smeska se i prebira u ruci neke slike, sto sam ih jos pre nekog vremena bacila, zajedno sa ostalim nepotrebnim stvarima.

- Hej, to je moje!

Vicem i guram je od sebe, otimajuci joj slike.

- ali i moje, draga, zar ja i ti nismo iste, jedno?

Gledam je. Lepa je. Lepsa nego ja.Plava kosa meko joj pada po golim ramenima. Pramen na licu, prekriva joj zelene oci. u tim ocima, plamen, od kojeg muskarci, gube nesto sto inace ne daju ostalim zenama.

- Sigurno je video nju. Slovenska lepota. Cisto lice.

Suza je skliznula niz Sofin obraz. Prvi put sam videla da ona place.

Sapuce drzeci me za ruke, stezuci mi prste

- Zasto ne mozes biti srecna zbog njega?

- Vratio ti je zivot, udahnuo u tebe treptaje, voleo te, kao sto niko nikada vise nece.

Guzvam plahte oko sebe, ne zelim da placem, ali ne mogu drugacije.

Pomisljam kako bi bilo lako prepustiti se ovome. Ostati beskonacno dugo u krevetu. Za dorucak posluziti secerne snove, umotane u sareni papir lazi. Kasicicom, lagano promesati iluzije,  kockice secera utopiti u toploj tecnosti i nikada ne otvoriti oci. Mislima se prebaciti u svet gde je postojala ljubav. U kucici na vrhu neke planine. Gde napolju pada sneg, pahulja po pahulja, slazu se jedna na drugu, nema puta za nazad.

" Ona jos u rukama nosi tuzno cvijece. To se cvijece jos uvek jasno istice na njenom mantilu. Ona je jos uvjek u poprecnoj ulici i jos uvjek se okrece. Ona jos uvjek vidi samo tebe, jos uvjek te gleda nemirno i bolecivo. Jos uvjek joj je u ocima neobicna, nikad do tada vidjena samoca. Jos uvjek je posedujes, njenom slobodnom voljom.

Jos uvjek treperi.

Neobicna sudbina.

Zeleti i istovremeno pustati na slobodu.

Svaki osecaj da nemam, nadoknadices ti. Svojim prisustvom.

Svojom slobodom."

Pocela sam ponovo da citam...

Lezim u krevetu, i molim Boga da me ostavi na miru.Telo mi je opusteno taman toliko da na prvi pokret, ne skocim iz kreveta i pobegnem, glavom bez obzira. Umirujem dah, i pustam da tama prekrije moje lice. Ulicna svetiljka i mesec, ne dodiruju moje telo ispod pokrivaca.

Citala sam ponovo...

Stiskam sake, dok me prsti, lagano poput leptira miluju po ledjima. Blag je to dodir, vise kao neka uteha dvoje koji ne znaju sta da rade sa tugom onog drugog. Trepavice su mi teske,pokusavam da prividom opustenosti odgurnem noc, mrmljam kroz omaglicu:

- je li da imam ruzna kolena?

Greska. Stisak na ledjima, ubrzao se, a moj san u momentu, kao lopov izneverio telo pod pokrivacem. Ustuknula sam, ne znam postoji li Bog? Da ga zamolim - ostavi me na miru!

Opet citanje, prokleto, glupo citanje. A rekla sam sebi, ne, necitaj! Ali ja ne slusam nikad nikog, sebe najmanje.

Rekla sam sebi:

- ma. sta onda? Kao da je to prvi put? radila si to toliko puta do sada.

- Ali, zaprepastila sam se, sama nad sobom... ali 

- nema ali 

Ne, nisam plakala. Jedino sam odgurnula prste, kada su dodirnuli stomak.

- Ta recenica je jedino sto imam.-

Dodiri su bili ledeni  i hladni. U mojoj karijeri, tragikomicne glumice, ovo je bio samo jos jedan, jebeno los dan. Pusticu sutra Sofi, neka ona malo glumi. Ja ne zelim vise da crvenim, dok ulicna svetiljka pokusava da uhvati taj izraz moga lica. Prestara sm da crvenim.

Zato sto volim.

Tebe.

Sta cemo danas?

Prevrnula sam po tastaturi kafu, dok sam ti pisala, sva se ulepila i izgubila sam vreme dok sam sve to sredjivala. Na stolu samo jedna casa, mrzelo me sve to sinoc spremati, i trebala sam na posao, i trebala sam da ti nesto kazem, i...

I tako, mirise soba na nekog. Sofi je sinoc podivljala. Ali blago podivljala. Ja sam se tesila da cu sve to spremiti pre tvog dolaska. Tebi i tako treba vise vremena, pa cemo ona i ja uspeti da se dogovorimo i svedemo racune. Da ne mora niko od nas da placa. Racun. 

... Osecam se kao onaj "ludak od marcipana", sve zajedno sa zvucnim pridevom- duso.

I daj da slazem, danas je tako lep dan.

 

Ja sam umrla jos jutros, juce, pre neki dan.

Oblacim jaknu, nasminkala sam se,kosu sam oprala jos sinoc, sjebala sve one koji me vole jos sinoc, jutros me mrko gledaju.

Samo nek prestanu. Da zure. Skupljam po razbacanom stolu, sva ta pisma, i ne znam sto ih nisam unistila jos onda, dok sam mogla podnositi misao o buducoj sreci? Znam, neces razumeti. A ja cu ocajno cekati cetvrtak. Ili bilo koji drugi dan. Mesec. Ime. Tvoje. Sve mi se vrti u glavi. Uhvatila sam ivicu stola i bacila na nas pogled.

- Nemam previse hrabrosti. Ne, danas. 

- Sutra ce mozda sve izgledati bolje, sutra cu probati da nadvladam sve prepreke. I da strpljivo i mirno cekam bilo koji dan u mesecu. Dotle, podnosicu Sofi. I sve njene hirove. Tvoje - volim te, sto nisam cula tako dugo,a ja panicarim kad nema razloga i bojim se kad ne treba. 

Marcipan. I ludak. Treba mi nesto bolje od ovoga. Na spominjanje knjiga, sada me hvata blaga muka, na slusanje balada, blaga muka prelazi u stanje skorog prestanka da zelim uopste da razmisljam.

Postoji jedan lek. Ali, setila sam se ti nisi ljubomoran. I nece pomoci. A ja ne podnosim samocu.

... I znas, skinuo si me, juce, do gole koze. I neka se oni ne nadaju da u tome ima icega da gladne zavaramo i ciste uprljamo. Ne znam. Jednostavno ne podnosim tisinu.I zavaram sebe. Imas xy goduna. I ja imam xx. I znaj, bojim se vise od tebe.

Sebe se bojim. Da cu u tvojim rukama zaboraviti sve to. Ceo svet.

I svemir.

I ....

O cemu cemo danas?

Mozemo o cetrvrtku koji nece doci.

Sedimo u sobi. Ne bih ti znala reci cija je. Na stolu, kao stoje kafe. Koje ne pijemo. Ipak ih prislanjam usnama. Gledam u tebe. Kako pricas. I osmehujem se.

Tvoje oci... U sebi citam Bulgakova. Secam se Bulgakova.  U sebi, iznova citam.

U sebi razmisljam. Ispisujem reci. Ti mislis da sam lepa. Nadas se tome. I ako me gledas u oci, ne znam vidis li me?

Sedimo u sobi. Ne znam primecujes li, nikad ne izlazimo napolje? Ja skoro nikad ne pisem o tome. Kako na vazduhu, pod nebom, pored svih kuca i solitera, postojim.

I znas zbog onih stanica, gde sam prvi put ugledala tebe, i mislila da mene cekas... Prvi put kad sam ti stavila, kao lopov ruku u dzep, i stisnula zgrcenu saku, zbog tog cekanja, cekam.

Danas cu se obuci. Od glave do pete. Umotati. Sakriti.Svako dugme, u svojoj rupici. Svaki cvor, upetljati po hiljadu puta. Ti si neko ko ce sve to, za mene otpetljati.   

Bila sam tako nestrpljiva...sada se osmehujem sama sebi... Sedim u praznom kaficu, narucujem kafu, i gledam ljude. Nacin na koji ih dozivljavam, sasvim je drugaciji. Ne bojim ih se. Mada nemam potrebu da sa njima pricam. Ni da im spominjem tebe.

Strpljivo gledam na sat. Odbrojavam vreme. Od nekoliko sati, provedenih spavajuci, do ovih nekoliko, smanjilo se na trideset minuta. Cekam da se ode. Mogu jos koji minut, izdrzati stvarnost. I onda ti. I onda ponavljanje svega. Grad se smanjio na mali niz. Nebo se skupilo na trenutke. Soliteri su postali nevidljivi. Provodim ih sa opustenim telom, sto se pre nekoliko sati, grcilo bez vazduha.

- Udahni. Udahni, molim te.

Ponavlja se to po mojim mislima. Sedim pored tebe, i prislanjam soljicu na usne. Citam u sebi. Bulgakova. Volim  tebe.

U sebi.

... Pocinjem uvek sa tri tacke. Unapred hocu da se ogradim.

Da je bilo sta od ovog istina.

Nedostaju mi cigarete. Ovisna sam o njima. Od dima, glas mi je promukao. Muskarcima tako cesto zavodljiv. Miris cigareta ublazuje zvaka. Usne, po blago nepisanom pravilu, uvek poluotvorene. Oci zatvorene. Trepavice na obrazu. Volim tu pozu, zaljubljenog sanjara. Rastezem se jutrom predugo. Po belim plahtama, trazim i milujem tebe. Zguzvam nekad oko sebe, iste te plahte, uvijem se u njih... Zatvorim usne, da ne ugrizem ih do krvi. Opet zamisljam tebe. Pitam se ko si? Ko si, kad ne mogu da zaboravim sve sto si mi uradio?

Borim se sa tobom. Ispod jastuka, ispod kreveta, obaramo se po podu, kupimo u malim dozama, skrhani zeljom, milujemo do besvesti.
Mislim nekad, volis me samo kad si pijan.

Mislim nekad, volim te samo kad sam hrabra.

Ti trenuci, obavijaju me u najvecim iluzijama. Po crnom nebu.

Suncano jutro.

Negde medju mojim plahtama, uvijenim oko moga tela,

tu na krevetu, pored malog ormarica sa knjigama i sminkom, priveskom u obliku slova tvoga imena, maramicama sto meko mi brisu suze, po potrebi nasih malih skrivenih zudnji, nalazim tebe i dopustam ti da me po potrebi i zelji, svaku noc ponovo zavedes.