Meni
Blog Prijatelji
Linkovi
Prazan Box
Blog Hosting
Sedimo u sobi. Ne bih ti znala reci cija je. Na stolu, kao stoje kafe. Koje ne pijemo. Ipak ih prislanjam usnama. Gledam u tebe. Kako pricas. I osmehujem se.
Tvoje oci... U sebi citam Bulgakova. Secam se Bulgakova. U sebi, iznova citam.
U sebi razmisljam. Ispisujem reci. Ti mislis da sam lepa. Nadas se tome. I ako me gledas u oci, ne znam vidis li me?
Sedimo u sobi. Ne znam primecujes li, nikad ne izlazimo napolje? Ja skoro nikad ne pisem o tome. Kako na vazduhu, pod nebom, pored svih kuca i solitera, postojim.
I znas zbog onih stanica, gde sam prvi put ugledala tebe, i mislila da mene cekas... Prvi put kad sam ti stavila, kao lopov ruku u dzep, i stisnula zgrcenu saku, zbog tog cekanja, cekam.
Danas cu se obuci. Od glave do pete. Umotati. Sakriti.Svako dugme, u svojoj rupici. Svaki cvor, upetljati po hiljadu puta. Ti si neko ko ce sve to, za mene otpetljati.
Bila sam tako nestrpljiva...sada se osmehujem sama sebi... Sedim u praznom kaficu, narucujem kafu, i gledam ljude. Nacin na koji ih dozivljavam, sasvim je drugaciji. Ne bojim ih se. Mada nemam potrebu da sa njima pricam. Ni da im spominjem tebe.
Strpljivo gledam na sat. Odbrojavam vreme. Od nekoliko sati, provedenih spavajuci, do ovih nekoliko, smanjilo se na trideset minuta. Cekam da se ode. Mogu jos koji minut, izdrzati stvarnost. I onda ti. I onda ponavljanje svega. Grad se smanjio na mali niz. Nebo se skupilo na trenutke. Soliteri su postali nevidljivi. Provodim ih sa opustenim telom, sto se pre nekoliko sati, grcilo bez vazduha.
- Udahni. Udahni, molim te.
Ponavlja se to po mojim mislima. Sedim pored tebe, i prislanjam soljicu na usne. Citam u sebi. Bulgakova. Volim tebe.
U sebi.
)