Sad ću da isključim telefone, mobilni, da navučem zavese, zamandalim vrata i da se pokrijem preko glave.
Šta li je sve navalilo danas na mene??
Elem, sedim ja pošteno u kući, i zvrrrr... da ne davim, treba da odnesem nešto tu pred kuću, jednoj drugarici. Izadjem ja napolje, na onu bus stanicu od jutros... više neću da idem na nju, ima da idem jednu stanicu peške.
Dam joj ja, to što je tražila, ona ode i sad ja da predjem ulicu.
Gledam onako trapava, nema ništa, prelaz za pešake... i... krenem...
Gleda neki automobil iz bočne ulice, nema ništa.... i... krene i on...
Kako smo oboje znali onaj zakon fizike da dva tela ne mogu da budu u isto vreme na istom mestu.... zastade on, zastadoh i ja....
(Kad nešto razmislim, ta dva tela... pa mogu da budu u isto vreme na istom mestu... i to uopšte nije nešto loše... pa ta fizika nema veze sa životom....)
E, šipak, nije tako bilo.... mislim to zastajanje.... vrrrr.... i sedoh ja njemu na haubu... neka glupa kola... skoro sam spala sa njih.... mala neka haubica... a u njima neki namćor... poče još da se dere na mene... a ja da plačem... sad mi smešno, ali malo pre i nije bilo... još sam ljuta na sebe... a onaj namćor tražio još telefon da mu dam, kao ako bude problema.... mogla sam da ga tresnem po glavi...