To ti je parče papira za koje crkneš dok dobiješ. Umesto da šetaš pored reke, šetaš po sobi gruvajući kako je tamo neko pre milon godina osvojio neku zemlju, ili kako se zove glavni grad neke države u Africi, sad više nema ni tog grada, ni te države.

Umesto da pišeš ljubavna pisma, ti crtaš neke formule dok ne počneš da ih sanjaš.

Ciklopetanoperhidrofenantrenski prsten.... e, što mi je to u životu trebalo...  ne znam šta bi bilo da nisam to znala. Verovatno katastrofa.

Tako lepo, kreneš, naoružan diplomama i sličnim glupostima u ralje života, a dočeka te neki tip koji samo gleda da li ti je suknja dovoljno kratka, ili da li se bluza pripila tako da ti vidi i creva.

Kad sam dobila tu važnu papirčinu, a mozak mi je pomerala dok je nisam držala u ruci,  smotala sam je u trubicu stavila u neku futrolu i zavljačila o ormar. Znaš, onaj beli, tamo gore, na vrhu, gde držim stvari koje mi je žao da bacim, a ničemu ne služe.

I sad pre neki dan, neko se setio da hoće da vidi moju diplomu, čuj da vidi, hoće da je fotokopiram. Mislim se ja kako da je uguram u aparatć što se prave kopije, štampač... i krenem na beli ormar, tamo gore sa leve strane.

Izvadim ja trubicu... šlog da me strefi. Unutra neka slika, nije mi se dopala, nikad je nism uramila... Diplome nema! Nema koga ni da pitam, ko ju je sklonio i gde? Okrete mi se ceo soliter.

Moja noćna mora je san u kome sanjam da sam završila školu, ali mi niko nije rekao da treba da se polažu ispiti i ja nisam ni izlazila. I sad treba sve odjednom da polažem. Budim se u znoju... i ne smem da zaspim da ne bih ponovo to sanjala.

Ijaaaooo. Da nije to tačno? Možda ja stvarno nisam izlazila na te sve ispite... i bi mi nešto žao mene... siroče... gde izgubih toliko vreme...

E, i nije komedija, nema zadnja rečenica, a ono ja u zavrsila pet fakulteta, pa sad preokret. Ma, jok, ništa od toga.

Vidim ja svog Boška Boškovića....

Izbacim ja sve nervozno iz ormara na pod... nema je... tražim je svuda, samo u wc šolju što nisam zavirila... nema je... nikad nema ono što tražiš... sto cirkusa ću da nadjem nje nema... nema i tačka.

O `leb joj se ogadio, gde je?

Nema je... u ovoj kući, nije. Definitivno. Opet ja. Nije to novčanik pa da ga šetam po busu, pa će sad neko da ga uzme, i šta će mu, ne može sa njom ni nešto da obriše, tvrda...

Gde li je?... Još uvek tražim....

Kraj... nema više....ubiću se... gde je???

Što ne sedi tamo gde sam je stavila?