Nema čoveka koji sad  ne nosi mobilni. To mu dodje kao neki žig, pa ne može da mrdne, a da ga neko ne iskontroliše gde je, s kim je šta radi, kao da mu je u glavu ugradjen neki čip….

Imaju svi, a kako ja spadam u te sve… jel` imam ga i ja. Ali kako sam ja mimo celog sveta, ja sa  sobom nosim mobilni koji je kao omanja cigla, više mu dodje kao neko oružje…. jer ako ja opaučim  nekog sa mobilnim…. mislim bukvalno, ne rečima...

Onda ostali imaju neke kamere, ne može čovek na miru ni da priča, samo upere ono čudo u tebe, uslikaju te, ili snime šta pričaš.... ne možeš ni da promeniš mišljenje... samo turnu pod nos dokaz. Nemam ja to, moja ciglica više za poruke i razgovore...

I jedne večeri, predloži mi neko da mi pokaže okolinu grada.

Ja kao ne znam, ne pričam da sam tu odrasla, da ne pokvarim romantiku....

I stade on sa svojim jeep-om na neku padinu, izadjosmo, on kao ovlaš stavi ruku na moje rame... i poče da mi pokazuje zvezde... Mlečni put... Saturn... leeepooo... a zvezda milion... a nije ni on bio neki za bacanje.... i .... cenzurisano.....

Krenem ja kući... i da pošaljem porukicu... nema moje ciglice... nema i tačka... ijaaaooo... a u njoj svašta... koje li ja gluposti-uspomene čuvam....

Da ne duljim, vratimo se mi pod ono zvezdano nebo, ali sad sa mnogo konkretnijim željama... i i i i ... pa nadjosmo ciglu.... a da sam imala onaj prcoljak, što šapuće.... ovaj moj kad se razdere, čuje se do kraja grada..... I sad samo neka mi neko kaže da kupim neku mobilnu izmotaciju....