Rešim ja da otvorim oči kući, to jest da operem prozore.

Što je taj isti dan i kiša rešila da ih opere, nije me briga.

Kod mene je to posebno uživanje, jer je svaki drugi prozor zazidan, pa moram da budem fakir.

Pranje, kao pranje, pomagala mi drugarica.  U sred posla odem ja da stavim lonče… za kaficu, naravno…

-AnaM… upomoć… padam…

Potrčim ja sa sve lončetom u sobu, ne znam zašto, ako pada, dok ja dodjem ima da padne do Kine.

Ona stoji na stolici, u ruci joj prozor koji razmišlja da li da  zajedno sa njom odleti u park, ili da se strmekne preko lustera u sobu.

Da rešim prozorsku dilemu preskočih preko onog krša od krpa i ostalih tandrmolja i uhvatih prozor.

 Da li gledate komične filmove?

Trebalo je prozor vratiti na mesto. Jeste da neće sneg, ali nikad se ne zna, a i nezgodno da nema prozor, gde zavese da landaraju.

Donesem ja i drugu stolicu, penjemo se obe i namičemo onaj baksuzni prozor.  Na prozoru dve rupice, a na zidu dve kukice, e, sad ti to sastavi… Udje sa jedne strane, sa druge ni slučajno.

Skačemo nas dve po stolicama, pomažemo se savetima, odmaramo ruke koje držimo put nebesa, circus…

Prozor se ne da.

Posle pola sata nišanjenja, mrtve umorne, kapitulirale smo.

Pozvala sam mušku ruku.

On je onaj prozor uzeo kao knjigu, nataknuo ga na mesto i rekao

-Za to ste me zvale?

Subota

Vozila sam se danas sa jednim koji još gore parkira od mene.

Pravi užas!

Nadam se da ne čita moj blog.

Prvo nikako da krene,

 levo,

 pa desno,

pa tras napred,

 pa tras pozadi.

 Pomerio mi je džigericu.

Ja sam to nekao drugačije zamišljala.

A i vozilo mu je bilo čudno. Napred šiljato, pozadi tupo, široko.

Zašto on nije išao onim šiljatim napred, nego onim tupim, to samo on zna. Da, pominjao je neku provu, pramac. I rekao je da neće da skače u vodu ako upadnem zbog neke glupe slike…. Da je znao da sam napravila 290, bacio bi me u vodu

I to mi je kapetan broda…

Na kraju Dunav je ljubio Savu,

 a Sunce nam je dalo svoj najlepši osmeh za laku noć

Blog

Moj prvi susret sa blogom pre dve godine,

bio je kao kad ulaziš u vodu,

 pa vrškom prstiju ispituješ da li je ledeno.

Blog sam zamislila kao neku životinjku koja umesto glave ima post, telo su joj slike promenljive, a noge klipovi. Ruke su mu kao pipci polipa, pa ako se na nekog okome... strava...

Blog je mlad, vidi se po njegovom ponašanju. Neki delovi mu stalno kao beže, pa se natrag prikačinju, brišu se i pišu, ponekad i padne, pa ne možeš da se učantraš, svadja se oko detinjarija, ni sam ne zna zašto.

Svaki blogić u njemu misli da je najpametnij, najmudriji, ali se često, kao dete upiški, pa se postidi, obično tad pokuša da se isplazi drugaru.

Ima i dobrih strana. Preksinoć sam htela prijatelju da čestitam rodjendan, on nedostupan, satima...

Tu je blog.

 Neko iz daleke, ne baš daleke zemlje, uradio je to za mene. Kad me je pitala, da li treba da se javi diskretno, da li je to bloger, rekla  sve je u redu, ne možeš da zabrljaš, on je normalan... nije bloger... šta li sam time mislila?...

Sad znam šta je blog i blogeri.

To je skup malih životinjica koje imaju isti cilj, da se zabave, nešto nauče, da ubiju vreme. Kao u svakom Zoo vrtu ima svakakvih životinjica, da ne detaljišem, bolje će mi biti.

U zadnje vreme, imam sreću, pored mene su plemenite životinjice, koje su me naučile da je svet predivan, da se smejem punim srcem, da pružim ruku pravima, i da je život lepo živeti

Hvala ti Morska Sireno... u reali... uskoro...

April je opasan mesec zaAnuM

i onda joj svašta pada na pamet,

i ne samo na pamet

Ti si svetionik u tamnim noćima

Budi mir, u mojim nemirima

Stisaj oluju mojih osećaja

Juriću tebi kao spasu svom

U tvom srcu moj je dom.

Budi mi svetionik u tamnim noćima

Kula svetilja u olujnim večerima

U vecnoj trci ljubavi i tame

Nek moje oči nikad nisu same.

U bašti mojih osećaja

Pronadji cvet svojih gora

Zapljusni obale mojih mora

Zauvek dodirni čežnju snova.

Možete me pozvati na put oko sveta, na izlet, bilo gde, možda ću odbiti, ali poziv na kaficu i sladoled u Moskvi, nema šanse.

Stiže poziv: u  17h u Moskvi

Juriš pešadija!

Pripremanje garderobe, frizure, parfema.

Tri varijante, pa kad dodjem sa posla samo nešto gricnem i  sjurim se u jednu .

Počelo je sa produženim radnim vremenom, jurnjavom na poštu, trčanje za busom, i ulećem gladna  u Moskvu, u prnjama sa posla,  u jednom dahu.

Pitala bih ja šefa sale gde sede, ali kako?

Da kažem AnaM, traži, tamo neke blogere?

Glupo.

I krenem ka sredini, tako su mi kazali. U sred sale  smeh, krenem ka tom stolu, baš me briga i ako nisu oni, tu mi se dopalo. Jedna šarmantna dama mi samo mahnu rukom, utrapi neke poklone i nastavi da priča vic. Jedan smešak sa rupicama poče da mi se smeje od prvog pružanja ruke, pa dok se nismo rastali. Na trećoj stolici oblak dima, vedre oči izviruju s vremena na vreme sigurno pravi roštilj po svom receptu, kako li joj dozvoliše samo u sred kavane?

Onda navališe mobilni da zovu, mene nije niko, ali njih sve neki tajni obožavaoci. Bile su vesele, sigurno ih nije zvao neko da ih pita koliko ima sati.

Ona dama kad ispriča vic, odmah da otrčiš u toalet od smeha, onaj  kasino, je prva liga, a ni onaj iz raja nije loš, pa... ma, vic kao vic, ali kad ga ona ispriča... poezija...

Ona mala slatkica me je oduševila, sve zna, samo veze, slušala sam je ne trepnuvši. Ima sad da prelistam sve njene postove, lepa, zabavna i pametna, a žensko.

Pijuckam onu kaficu, čekam sladoled, i dodirne me neko krilo po ramenu, kao dašak vetra, kao dodir leptira, kao andjeo, i neki trnci mi prodjoše telom. Znala sam, to je neki šarmer bloga. Podigoh pogled, koji razbacanko, koje oči, a smeh, znala sam da je bloger. Seo je pričao, nisam disala koliko je sve bilo zanimljivo, a on se smejao, pominjao zgodovštine sa posla. On izgleda ne ide da radi, nego da se zabavlja, sad su mi jasne njegove pesme, njegov čitav život je pesma...

Kelner donesu pariske šnite kao da ih je pravila ova simpatična dama pored mene, dok si rekao piksla smazasmo ih...

Neko pogleda na sat, stiže SMS, i društvo se rasturi... i meni zadali zadatak da ih opišem da pogodite sa kim sam bila, ali sladoled mi nisu dali.... da li su zaboravili, ili će ponovo da me zovu, ne znam...

I vi ste nam nedostajali, naročito ti...

Sva prava mog sveta
Sjaj našeg Sunca
Blistavost srebrnog Meseca
nežnost dragog dodira
lahor mog osmeha
blistavu suzu zelenog oka
svaki potok, svaki žubor
svaki cvet, svako drvo
kišu i sneg
bonacu i neveru...
Sva prava sveta,
sva prava našeg Svemira
dajem
TI
POKLONIVŠI TI SVOJU LJUBAV

Znam da su dosadni ljudi koji pričaju svoje snove, ali ovaj moram, možda ga neko protumači.

Gundjalo, nije doživljaj, san je.

Sanjam ja baštu, i po njoj kopam, mora da me je neko i u snu hipnotisao kad to umem da radim .Ona zemlja nabijena, tvrda, ja navalila, ona se ne da, sve me ruke zaboleše.

Nema veze, san je.

Kopam ja kopam, nikako do kraja da dodjem. Posle sat muka, jedva za ružu iskopah, sad dalje, za breskvu.

Nema šanse, lopata čvornata, drvena, tvrda, a ruke trapave.

San je to, nema veze, probudiću se.

Možda ću sanjati, drugi put,  da mirišem ružu, i da grickam breskve.

-Teraj AnaM, ne okreći se, ništa još korisno nisi uradila... čujem glas.

-Dok se lopata ne zagreje, a ti se tri puta ne preznojiš, nema odmora.

Da mi je neki upaljač da ugrejem onu lopatetinu, kao kuća veliku, a što se tiče mog preznojavanja, ne mogu u snu da se opipavam da vidim.

Lepa rekreacija, ali moje saksije nisu tako zahtevne, a i u teretani se ne preznojavam toliko.

Nema veze, san je.

Popih kaficu u tom snu, baš je bila dobra.

Ohladiše se za to vreme mišići, ijaaooo, znam svaki gde je... koja anatomija, ništa bez motike, zapamtiću svaki...

Samo da se probudim, trljam oči, nikako da ih otvorim... moje ruke, lepe, bele, nežne u žuljevima, nokat polmljen na palcu... budi se Anam...buuu... budi se bre...

Danas kiša,

 mogla je i jučer,

danas će neko na javi da zabušava...

Drugari, gde ste sinoć bili da ste bili da bili, sigurno vam je  bilo lepo, ali da ste bili gde sam ja, videli bi šta je pravo uživanje!

Posle uspešne premijere u Kruševcu, šta uspešne, urnebesno su pobedili, dodjoše Dve karte za Beč, i u Beograd, na putu u osvajanje sveta.

Mladi entuzijasti vodjeni iskusnom rukom režisera Patosa, doveli su salu u kojo se održavala pretstava, do usijanja.

Izvodjenje je prekidano salvama aplauza i smehom koji se nije mogao zadržati.

Reči Voje Radovanovića, oživljene na sceni, ulile su nam nadu u neko bolje sutra u kojem nećemo tražiti dve karte za put u svet u neku neizvesnost, negde daleko.

Bend odlično uklopljen, svojom scenskom muzikom digao je na noge publiku koja je u ritmu skandirala. Ma šta odlično, raspametio me je.

Izdvojila bih jednog glumca,( samo u zagradi ću da priznam, zove se Nikola), ali bilo bi nepravedno prema ostalima, kad vidite pretstavu shvatićete da su svi kao jedna duša.

Prvi autogrami, mladih glumaca sa već iskusnim piscem Vojom Radovanovićem, prvi intervjui za novine, TV, možda su bili malo preskromni za ono što su nam dali.

Bilo jutros na TV, prvi program, ali kratko, tek pola sata

Posle uspeha na pozorišnim daskama, splavovi, tu je tek bila ludnica, i oni plove raširenih jedara ka vrhu.

 Noć je tako kratka kad je osmeh na licu.

Čestitam režiseru, glumcima, i naravno piscu Voji Radovanoviću u želji da svaka nova pretstava bude još uspešnija

Zahvaljujući vama, Dve karte za Beč krenule su nezadržljivo napred, ništa ih neće zaustaviti!

Srećno!

SKORO DA ZABORAVIM,

  BLOGOYEVCI, BEOGRADJANI,  SU DOŠLI U VELIKOM BROJU,

U STILU

SVI ZA JEDNOG, JEDAN ZA SVE!

Pismo Madoni

 Drago Madonče

Lepo od tebe što hoćeš da se opet vidimo

Nije bilo loše ni prošli put.

Dodji, ali ako i u Beogradu misliš da napraviš saobraćajni haos kao  na Jazzu  i celoj Crnoj Gori te noći, bolje ostani tamo gde si. Mogla sam da se skrketam  sa Lovćena.

Vidim snizila si cene karata, ali se svejedno nešto ne grabe za njih. Možda je trebalo kasnije da ih staviš u prodaju.

Nemoj da se ljutiš ako ne dodjem.

Prvi put je prvi, svi ostali su samo drugi. Nešto volim, prvi put.

Ako pomeriš gostovanje mesec dana ranije, a ja svoj put mesec dana kasnije, možemo se videti negde u Evropi

More mi miriše, Sunce prži, i neki mravići u telu me zovu… ajde AnaM… ajde… idemo…

Gostovanje 24.8.2009 Ušće

Cao Madonče, ne beri brigu, ako ne dodjem ja, doćiće neko drugi...

                                                    

Pesma nas je održala,

nije nego...

Probudila sam se nasmejana,  vesela,  pevušeći se spremala, muzika je svirala.

Muzika

Sve neki jad i čemer, jednog ženska žednog preko vode prevela (sigurno je sa druge strane bilo bure piva).

 Neku žensku šutnuo obožavaoc,  i ona sad kao pati, a sama je rekla na početku da nisu bili jedno za drugo, šta se sad čudi.

Jedna napravila čitav cirkus, nju voli tip, a tipa voli neka druga, ona pet para ne daje ni za jedno ni za drugo, pa šta se onda dere o tome?

Jedan se iz čista mira proderao da ga je ostavila ljubav, nije se izjašnjavao kakve vrste, mal` mi šoljica sa kafom ne ispade na pod.

I nešto mislim, sve su to prenemagači,  kad je čoveku stvarno teško ne peva, i ne dere se na sav glas.

Muzika

Nešto sam me  sve stislo oko srca.

  Sunce zašlo za oblak, nebo se nakomrčilo. Sini munjo, udri grome, mislim, i za svaki slučaj  ugasih tu “kvaračicu “ raspoloženja i nastravih da pevušim… nije nešto da se ubiješ  što slušaš, ali  raspoloženje se vratilo i meni lepo… tra la la la la la… tra la la la la…

Ima da snimim neku ploču optimističku, garant ću da imam slušaoce…

a ako nemam, baš me briga                

Botex

Uvek su mi se dopadala usta ala Andjelina Djoli. Onako pućasta, zamamna, rumena, spremna na poljubac. Očito i njoj, jer su joj postepeno postajala sve punija, poželjnija, jačem polu. Još nisam upoznala muškog koji se na nju ne pali.

Strpala bih i ja taj botex da on ne ide preko bockanja i igle, a i sramota me da se pojavim pred poznatim.

Tako, ja kukavica uzdišem, pučim svoja dosadno pravilna usta...

I....

Donese mi jučer prijateljica ruž

-Evo ti nešto što si uvek želela.

Sad to što sam želela nije samo ruž, ali daj šta daš. Ruž božanstven, ružičast, malo sedefast, poljubila bih samu sebe.

-To ti je efekt punijih usana.

Ja odmah pomislila na Andju

Namazala se kao da ću da se pečem u rerni. Ne znam kakav vizuelan efekat punoće daje, ali mene poče nešto da pecka. Kako ne patim od alergiskih manifestacija,  ja  mirno stala pred ogledalo i pućim se. Stvarno deluje da su veća usta

Vizuelno?

Lele, usne mi kao krofne... nabubrele, koja Andjelina, šijem je za tri dužine... i dalje bujam... dokle će, ne znam...

Ako vidite nekog sa ustima kao u majmuna, to sam ja...