Sonaticin kutak

Svim blogerima i blogerkama, kao i celoj ekipi Blogoje blog portala, želim zdravu, veselu, radosnu, punu ljubavi, uspešnu, kreativnu Novu 2007!

Puno sreće, lepih snova neka vam donese godina nova!

Srećna Nova 2007!

" Čitamo " se ponovo u novoj godini!

i pesma za kraj :) - pesma za sva vremena 

Nove godine

Imaćeš ih mnogo
celo jedno leto
ljubićeš ih mnogo
čuvaj svoje telo

U ponoć biću tu
i ljubiću te tad
u ponoć poželi
tvoj deda mraz sam ja

Nove godine
zato dolaze
nove godine
u pravi čas za nas

Imaćeš ih mnogo
igraćeš se njima
ljubićeš ih mnogo
ne daj se baš svima

- Nedelju, jer me ona podseća na gubitke, na tugu, bespomoćnost, prazninu,

- Ne volim zimu, i sneg na ulicama, i led,

- Ne volim laž i foliranje,

- Ne volim slatku kafu, ni voćne torte,

- Ne volim puno ni praznike, jer ih provodim bez onih koje sam volela i koje volim,

- Ne volim još mnogo stvari,

ali ta moja lista " ne volim ", manja je od moje liste " volim "...i ta činjenica me teši.

Bila je zima. Bilo je hladno. Ali ni zima, ni hladnoća nisu sprečavali hiljade ljudi da svakodnevno izlaze na ulicu i da se bore protiv izborne krađe.

Sećam se...24.12.1996. Znala sam da je zakazan i kontramiting socijalista, ali to me nije sprečilo da izađem na ulicu.

Kratko vreme sam bila na ulici. Morala sam da idem do prostorija stranke i da tamo spremam šesti krug za izbor odbornika na mojoj opštini.

Ali, ni sama ne znam zašto, sa nekoliko prijatelja izašla sam na ulicu...i čula stravične vesti.

Izbila je tuča između demonstranata, i ljudi dovedenih iz unutrašnjosti Srbije-koji su prisustvovali kontra mitingu sps-a. Intervenisala je policija.

Život je izgubio Predrag Starčević, a teško je ranjen Ivica Lazović-član SPO-a.

Bio je to tužan dan. Kada se bude pisala istorija koja će govoriti o ovim čudnim vremenima, taj dan će biti obojen crnom bojom.

Iako više nisam član SPO-a, sećam se tog dana. I sećam se sa tugom, Peđe Starčevića, i Ivice Lazovića. 

Kupila sam danas prave novogodišnje čestitke! Sa deda Mrazom, irvasima, poklonima, ali i one malo ozbiljnije -sa motivima zime i praznika- za starije rođake.

I kada sam stala na taj naš Dušanovački trg, i kada sam videla štandove sa raznim novogodišnjim sitnicama ( ukrasi za jelku, kesica konfeta, prskalice....) uhvatila me je novogodišnja groznica, ona slatka, neponovljiva, novogodišnja groznica.

Sada imam osećaj da je Nova godina blizu.

Srećna sam zbog toga.

Idem sada da pišem te novogodišnje čestitke:) 

                               TO LICE LJUBAVI OPASNO I NEŽNO

To lice ljubavi
opasno i nežno
jedne se večeri javi
posle predugog dana
Možda je strelac bio
sa lukom
ili svirač
sa harfom
Ne znam više
Zaista ne znam
Znam samo
da me je ranio
možda strelom
možda pesmom
Znam samo
da me je ranio
iz srca krv mi teče
Vrela me suviše vrela
ljubavna rana peče.

U Beogradu je u ponedeljak posle duge bolesti umro sportski komentator RTS-a Srdjan Knežević u 51. godini, objavila je državna televizija.

Knežević je prenosio rukomet, fudbal, atletiku i druge sportove, a u javnosti je postao popularan posle burnih prenosa sa rukometnog Evropskog prvenstva 1997. godine.

Nedugo potom se teško razboleo i postao kvadriplegičar, zbog čega je prestao da prenosi utakmice, ali je karijeru nastavio kao kolumnista u dnevnim novinama. Knežević je bio omiljen medju svojim kolegama i sportistima.

Datum i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.
  

                                                  Preneto sa www.b92.net

Sad shvatam:

nismo došli zadovoljni ko trave

što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde

što ludo u mrak se stmoglave

i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke

dobre

kao pijane laste

da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste

u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.

Sad svako pruža šape i nova čuda traži.

A sve je smešno,

i tužno,

i sve je neizbežno,

i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,

kažem, i svako ume da sanja,

i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.

I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,

stigli smo gde se gmiže

i stigli gde se leti.

I znamo šta smo dali,

i znamo šta smo dužni,

i šta smo juče hteli

i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,

al nismo postali pepeo sivi

od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,

pa ipak:

drukčije živi

od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:

tako je dobro što nismo samo trave,

što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,

već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave

željne da budu sunce makar trenutak samo.

                                                          MIROSLAV ANTIĆ

- Pojave se iznenada, neočekivano, neplanirano,

- Ne miruju, žele da im se predam sva,

- Otvaraju onu riznicu sećanja,

- i bole ta sećanja

Sve moje tuge ne žele da me napuste. Čvrsto se drže za mene, u mom su srcu, u mojoj duši.

I vreme očajno sivo, prija tim mojim tugama. Ne vole one sunce, ni proleće, samo zimu.

I pišem post o njima, zaslužile su...kada su već toliko dugo u meni i oko mene.

I ne daju mi da se radujem što se jedna godina završava, i što počinje nova, i ne daju mi da pravim planove, da budem srećna, da naučim da uživam u sitnicama...

Eh....sve te moje tuge, toliko dugo zakopane u meni.....

Čitam sada prethodni post. I razmišljam...život je zaista čudo, pravo čudo. Gospodin o kome sam pisala u prethodnom postu javio se te večeri kratkom SMS porukom. Pretpostavljam i da je krišom kucao tu SMS poruku. I planirala sam da se vidim sa njim ove nedelje. Moramo i " službeno " i privatno da se vidimo.

ALI!  Ali, ove nedelje se nećemo videti sigurno. Moraće da čeka. I ja čekam, i ja sam čekala.

Jutros je moj mali jutarnji ritual na poslu ( prva, dupla plus muzika sa Maksis radija ) poremetilo zvono mobilnog telefona.

- Dolazim u petak....samo sam to čula....i znam da sam zamolila da zove popodne.

Usledila je gužva na poslu. Nisam imala ni minut vremena da razmišljam o petku. I sada mi se čini tako daleko.

Zvao je popodne. Potvrdio svoj dolazak, i pitao me šta želim da mi donese.

Rekla sam da mi ništa ne treba, da želim samo da dođe.

Pisala sam, čini mi se o njemu. Moj net prijatelj, iz Zagreba. U petak ćemo se videti prvi put a dve pune godine se dopisujemo, čujemo telefonom, razmenjujemo SMS porukice.

U jednom postu sam ga nazvala " moj dragulj". Pisala sam mu otvoreno pismo za rođendan.

Prijatno sam iznenađena. Srećna.Odjednom.

Razmišljam šta sve treba da uradim do petka, koju tortu ću spremiti za petak, gde ćemo sve ići tokom vikenda...moj dragulj i ja...

Život je zaista čudo. I poslovice koje moja mama često ponavlja su istinite.

STRPLJEN-SPAŠEN....

Strpljivo sam čekala da dođe, i on će doći....u petak :)

Danas je jednoj osobi rođendan. Poslala sam SMS sa onim klasičnim " Srećan rođendan, i sve najbolje ". Nisam mogla da napišem drugačiji SMS. Ne očekujem odgovor. Danas.

Znam, javiće se sledeće nedelje. I znam tražiće da se vidimo.

Videćemo se.

Otvorićemo veliku riznicu sećanja, i bićemo malo tužni.

Onda ćemo se rastati, a rastanak ćemo odugovlačiti, želeći da što više vremena provedemo zajedno.

Životarićemo tako od susreta, do susreta, pamtićemo svaku izgovorenu reč, svaki pokret ćemo pamtiti.

U našoj priči nema ni slova LJ od ljubavi. 

Samo smo prijatelji.

Nismo se sreli u pravo vreme na pravom mestu, i zato se sada srećemo povremeno, krišom, i životarimo u nadi da ćemo ipak nekada, negde, biti srećni.

Ta nada nas drži u životu. 

Ovaj blog sam počela da pišem 21.02.2006. i prvi komentari su bili od Zangrada, Ffride, Zaratustre, MadamX....

Pisala sam o ljubavi, o bolu, o radosti koju mogu da mi prirede sestrina deca. Postavljala sam slike, pesme, priče koje sam prenosila sa mog prvog bloga ( co.yu ).

Pravila sam male pauze u pisanju, mnogo puta menjala dizajn :) i kako se ovaj blog menjao, menjala sam se i ja..malo...

I, tiho, potpuno neplanirano stigla sam do jubileja- posta broj 100 na ovom blogu.

Hvala svim mojim blog prijateljima, i svim blogerima koji prate ovaj blog, za inspiraciju, za sve lepe komentare, za ovo net druženje koje mi prija.

Ovo nije kraj pisanja ovog bloga...post br.101 biće napisan možda već večeras, ili sutra...ko zna...

Nadam se da će biti zanimljiv za čitanje :)    

Poznala sam te kad sneg se topi

topi, i duva vetar mlak

blizina proleća dušu mi opi,

opi, pa žudno udisah zrak.

S nežnošću gledah stopa ti trag,

trag po snegu belom,

i znadoh da ćeš biti mi drag

drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan

dan pijan, svež i mek.

činja mi se već davno znan,

znan kad te poznadoh tek.

S nežnošću gledah stopa ti trag

trag na snegu belom

i znadoh da ćeš biti mi drag

drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led

led, dok se budi proletnji dah kad

dan je čas rumen, čas setan,

bled, kad sretno se i tužno u isti mah.

S nežnošću gledah stopa ti trag,

trag po snegu belom

i znadoh da ćeš biti mi drag,

drag u životu celom.

*

mom Z zato što svojim bojama i dan danas boji moj svet

- preneto sa www.dejzi.mojblog.co.yu

                                         ODLASCI....:(

Dok sedim u toploj sobi, pijuckam duplu, crnu, bez šećera, i dok slušam radio " Nostalgiju " i stare, dobre hitove ex yu muzike, razmišljam...

Da li je moguće da sam toliko željna promena u svom životu, kada menjam svaki čas pozadine svog bloga, kada želim promenu frizure, kada menjam radio stanice...menjam sitnice.

Ali, osećam se bolje i posle ovih malih, sitnih promena.

One velike, važne promene, ne mogu da se urade tek tako- za dan, dva, tri....

Potrebno je vreme.

A ja, iako sam često nervozna, u principu sam veoma strpljiva. Znam da čekam. I znam da razumem.

Ne, nije mi namera da sada hvalim samu sebe...jednostavno, reči same idu.

I ovaj jednostavan post, možda će nekome biti zanimljiv, nekome dosadan...ali, meni se sviđa.

Možda je njegova čar upravo iskrenost i jednostavnost.

Ko zna?

Tužna sam..a znam i razlog ove tuge. Pesma grupe Merlin objašnjava sve...uz mali dodatak: otišla sam ja, a ne on...I nisam srećna zbog toga

 :(

 Teško meni sa tobom (a jos teže bez tebe)

otkad si otišla sa njim ja klošarim
preklinjem srce da zaspi, zaboravi
liju hladne kiše rospije
kesten noćas za te miriše
ni bog dragi ne zna sta ti bi
pa me ostavi

da l' groznije ljeto ikad bi ja ne pamtim
ni melema, ni tvoga koljena da se povrati
prodali me stari drugovi
ni bogu ni vragu doveli
ljubile me neljubljene
nesudjene

teško meni sa tobom
a jos teže bez tebe
teško meni sa tobom
a jos teže bez tebe

da l' groznije ljeto ikad bi ja ne pamtim
otkad si otišla sa njim ja klošarim
liju hladne kiše rospije
kesten noćas za te miriše
ni bog dragi ne zna sta ti bi
pa me ostavi

teško meni sa tobom
a jos teže bez tebe
teško meni sa tobom
a jos teže bez tebe

Mikine pesme u meni bude različita osećanja: osećanja tuge, nostalgije, čudne i tihe radosti...Neke pesme me bole, a neke bude nadu, nadu da ipak posle kiše dolazi sunce.

Važno je, možda, i to da znamo:

čovek je željan tek ako želi.

I ako sebe celog damo,

tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo

reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,

moći će neko i nas da sretne.