Sonaticin kutak

                                                       ***

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim

Mada smo različitim putevima koračali

Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim

I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo

I u leta kovrdžava sa preplanulim licima

Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo

Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli

I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo

A putevi se dužili i raskršća su žudela

Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi

Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu

I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom

Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja

Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više

Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja

I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza

I sa vetrom - drugarom otići nabranih veđa

Jer meni život prestaje ako siđem sa staza

I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

MIROSLAV ANTIĆ

Da li se sećate ove pesme?

У мору тужних јубилеја којих има пуно на овом мом " парчету веба " издвајам данас један леп јубилеј.

Атеље 212 данас слави 50 година свог постојања.

Представа " Фауст " у режији Мире Траиловић одиграна је у малој сали " Борбе ", у сали која је имала тачно 212 столица.

Те давне 1956.године група глумаца, музичара, редитеља, писаца, основала је позориште у коме ће се играти авангардне драме, којих није било на репертоару у земљама источне Европе тих година.

У Атељеу 212 1956. године, први пут, у Источној Европи  одиграна је и представа " Чекајући Годоа " по делу Семјуела Бекета.

У Атељеу 212 играли су великани српске глуме: Зоран Радмиловић, Слободан Алигрудић, Данило-Бата Стојковић...

" Радован III " je култна представа овог позоришта, чије се реплике и дан данас користе и у обичном -свакодневном говору.

Атеље 212 се налази у Београду, у Светогорској улици, између РТС-а и новинске куће " Политика "...у улици која је позната и по " Српској кафани " и пекари " Аца ".

Све честитке директору Атељеа 212 и ансамблу, са жељама да ово позориште слави и стогодишњицу свог постојања.

                   Извор за писање овог поста

                   http://www.atelje212.co.yu

JASTUK ZA DVOJE

Ovo je pesma za tvoja usta od

višanja i pogled crn.

Zavoli me kad jesen duva

u pijane mehove.

Ja umem u svakoj kapiji

da napravim jun.

I nemam obične sreće.

I nemam obične grehove.

Podeleću s tobom sve bolesti i zdravlja.

Zavoli moju senku

što se tetura niz mokri dan.

Sutra nas mogu sresti ponori.

Ili uzglavlja. Svejedno:

lepo je nemati plan.

Zavoli trag mog osmeha

na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav

hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.

Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,

one se smeškaju blago i nekuda nas vode.

Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,

potpuno neprimetni, ili javno prokleti. 

                                  MIROSLAV ANTIĆ

Zmaj od Noćaja

Ti si ušla u moj pogled,
u moj pogled k'o u zagrljaj,
pa me nateraš da pričam,
nemam običaj.

Leptiri u mom stomaku,
uvek me na tebe podsete.
Ja ih uspavam na foru,
al te osete.

Onda potonem u sebe,
tamo dole sretnem tebe,
pa se slike k'o komadi oštrog stakla,
zariju u dlan.

Nikog ne volim da sretnem,
ljude gledam k'o kroz kameru,
mogao bih da snimim srećne,
nemam nameru.

Svetli svetlo kroz roletne,
tanke žute notne linije,
ja po njima pišem pesmu,
a ti, skini je.

Onda potonem u sebe,
tamo dole sretnem tebe,
pa se slike k'o komadi oštrog stakla,
zariju u dlan.

Ulica, zmaj od Noćaja,
ovde su čuda moguća,
Zmaj od Noćaja.

Ulica, tabla limena, i na njoj 'mesto imena,
Zmaj od Noćaja.

                                         BAJAGA

NEPOVRATNA PESMA

Nikad nemoj da se vraćaš

kad već jednom u svet kreneš

Nemoj da mi nešto petljaš

Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bežim bez povratka.

Nikad neću unatrag.

Šta ti znači staro sunce,

stare staze,

stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati

Tu je ono čemu možeš srce dati.

Al' ako se ikad vratiš

moraš znati

tu ćeš stati

I ostati.

Očima se u svet trči

Glavom rije mlako veče

Od reke se dete uči

ka morima da poteče.

Od zvezda se dete uči

da zapara nebo sjajem.

I od druma da se muči

i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija

opasno je kao metak

da u tebi večno klija

i ćarlija tvoj početak.

Ti za koren

nisi stvoren

Ceo svet ti je otvoren.

Ako ti se nekud žuri,

stisni srce i zažmuri.

Al' kad pođes - nemoj stati

Mahni rukom.

I odjuri.

Ko zna kud ćeš.

Ko zna zašto.

Ko zna šta te tamo čeka.

Ove su želje uvek belje

kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja

opasno je kao metak

da u tebi večno kunja

i muči se tvoj početak.

Ti si uvek krilat bio

samo si zaboravio.

Zato leti.

Sanjaj.

Trči.

Stvaraj zoru kad je veče.

Nek' od tebe život uči

da se peni i da teče.

Budi takvo neko čudo

što ne ume ništa malo,

pa kad kreneš - kreni ludo,

ustreptalo,

radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka

u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatiš,

il' sve teško,

gorko platiš,

uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratiš.

                             MIROSLAV ANTIĆ

Tabula rasa-praznina najgore je od svih osećanja. Praznina koja se zavuče duboko u dušu, u srce, i ne izlazi iako želiš da je oteraš.

A teraš je veselim komedijama, i knjigama tipa " Dnevnik B. Džouns ", i posmatraš rađanje novog dana, i trudiš se da nabaciš osmeh dok čitaš mejl od drage osobe.

Teraš je tako što se posvećuješ deci, životinjama, prirodi.

A ona je i dalje tu. Kao zao duh.

Previše je tuge i tužnih vesti...premalo radosti...i zato biram tabulu rasu-prazninu....da bi manje bolelo...

Недељна поподневна размишљања

- или писмо једној драгој особи -

Како да те зовем - једино моје, или једино мило моје,

Свеједно је. Потпуно је свеједно. Важно је само да ли треба да признамо да нешто постоји...или да и даље лажемо сами себе да ништа не постоји...осим равнодушности.

Шта је боље- признати истину, или се правити да ње нема, да је све другачије него што јесте?

Не знам то сада. Знам да не знаш ни ти.

Рекао си ми : " Ти ћеш бити на крају његова принцеза "

Рекла сам : НЕЋУ, нећу никада.

Рекла сам: Нисам заљубљена. Ја сам потпуно равнодушна ! "

Рекао си: Тешко је кад ниси заљубљен. Нисам ни ја...

Смејали смо се тим речима.

И будни дочекали нови дан. Одвојени, али ипак чврсто повезани заједно.

И да ли да признам истину- да ме добре виле за тебе чувају?

И да ли да признаш истину- да лажеш себе, и цео свет, и да желиш да будем -само твоја принцеза?

А можда су нас само туга и жеља за истином спојили?

Ко то зна.

Мисли су ми хаотичне, све сада лете...тамо...далеко...

И чекам нешто.

Стрпљиво чекам.

И желим нешто.

Знам шта желим.

Али, ћутим и лажем себе. Да сам хладна, ледена краљица. Да нисам романтична, и да ми ништа нико не значи. Сада.

Можда све ово треба тако да буде.

Не знам. И не знам да ли ћеш ово икада читати...и не знам како ћеш реаговати.

Ништа сада не знам.

Потпуно сам необавештена :) и нека остане на томе.

Мислићу о свему сутра. Сутра је нови дан. Волим ту реплику из филма.

И боље да прекинем ово писање, плашим се да ћу написати нешто погрешно, 

и да ће се тада наш мали свет срушити.

А НЕ ЖЕЛИМ ДА СЕ НАШ МАЛИ СВЕТ СРУШИ!

Ако се сруши...потонућемо у дубине мрака и потпуне усамљености. Обоје, знам. И наставићемо да животаримо нашим малим, безначајним животима...и никада више нећемо бити срећни...   

Не, нисам се заљубила...само сам мало сентиш расположена...не могу да се заљубим кад годинама

понављам да већ ВОЛИМ,зар не? 

Želela bih ovih dana da manje radim, a da više vremena posvećujem svojoj porodici, prijateljima i sebi.

Želela bih da što pre prođe ova godina koja mi je donela mnogo slatko-gorkih stvari.

Želela bih da se odmorim. Od svega, i od svih.

Želela bih da upoznam jednu poznatu ličnost.

Želela bih da napišem knjigu, tj. da završim jednu koju sam započela.

Želela bih da putujem. 

Želela bih da Novu 2007 dočekam u Herceg Novom.

Želela bih...želela bih...

Toliko želja imam, a tako malo njih može trenutno da se ostvari.

To saznanje budi u meni tugu. Tugu beskrajnu. 

Umorna sam, i nervozna strašno u poslednje vreme. Žao mi je što ne mogu više da budem na ovom blog portalu, i uopšte što sam smanjila sa netom..i to dosta.

Nedostaju mi oni opušteni dani, dani u kojima sam imala vremena za sve, pa čak i za duže sedenje uz komp, na netu.

Po svemu sudeći, biću još duže vreme uskraćena za ta mala sitna životna zadovoljstva.

Želim samo sve da vas pozdravim...i promenila sam onaj dizajn ( bar da blog ne bude sumoran kao što su sumorni i naporni ovi dani ). 

Umorna sam. STRAŠNO. A tek je sredina referendumske kampanje J

PISMO PRIJATELJU KOGA VIŠE NEMA

Znam, možda je besmisleno pisati pismo nekome koga više nema...ali ja to ipak činim. Želim da ostane i pisani trag o Tvom postojanju, trag o jednom plemenitom, dobrom, poštenom čoveku, divnom prijatelju...koga više nema.
Želim i da ceo svet zna koliko smo bili bliski, koliko smo značili jedno drugom. I zato ti pišem, najdraži moj Z...

U ogromnoj riznici sećanja ređaju se prvo vesele slike- naša nasmejana lica, smeh i radost. Sećam se svih lepih zajednički provedenih trenutaka.

Sećam se svega...i našeg poslednjeg razgovora. Rekao si mi " Čuvaj se malena ! " a ja sam se smejala tim rečima, ne znajući da mi to više niko nikada neće reći.

Sećam se tog sivog oktobra, trećeg...Bila je nedelja. I umesto na dogovorenu večeru došla sam kod moje i tvoje R da izjavim saučešće...
Sahrane i svega što je prethodilo slabo se sećam. Znam samo da sam od tog 03.10. potpuno prazna i očajna sama u ovom surovom svetu.

Nedostaješ mi iz dana u dan, sve više i više...Nedostaje mi tvoj optimizam, vedar duh, tvoja energija.
Plačem noću.

I kada kažu da vreme leči sve-lažu. Ovaj bol ću zauvek nositi u sebi.

Znam, postoji jedna zvezda...na njoj se okupljaju svi prijatelji ovoga sveta, i znam da me Ti kao Anđeo čekaš tamo...i bićemo tada najdraži moj Z -zauvek zajedno....

Volela sam te i dalje te volim-kao starijeg brata..pametnijeg, iskusnijeg....
Ponosna sam što sam bila tvoja Malena, i što sam bila deo tvog života.

Čuvaću te od zaborava...a sada te anđeli čuvaju, jer i ti si jedan od njih....
Čekaj me na toj zvezdi....dragi moj Z.

I oprosti mi što je ovo pismo haotično....puno je tuge i bola u meni... previše...

Ovaj bol nikada neće prestati.

                                         posvećeno mom prijatelju koga više nema

Dragi poglavice, dragi moji blogeri,

Poslednjih nekoliko nedelja nemam vremena za čitanje i komentarisanje vaših postova, i žao mi je zbog toga.

Imam obaveze na poslu, i van posla...slatke i manje slatke obaveze. Takav je život.

Ovim putem želim da vas obavestim da privremeno napuštam ovaj blog, jer u danima koji slede očekujem brojne, ozbiljne obaveze na poslu, i neću imati vremena za net, ni za druženje sa vama.

Kada prođe ono što ja u šali zovem " ludnica " eto mene opet ovde....

Želim vam svima sve najbolje,

čitamo se :)

Ова љубав ме испуњава срећом. Чини да се осећам боље, лепше, срећније, веселије.

- Osećam čaroliju prave ljubavi :), osećam da poklanjam i dobijam ljubav

- Ponovo kontaktiram sa prijateljima sa kojima se nisam dugo videla

- Radim dosta, i ne brinem više zbog posla

- Razmišljam o sređivanju svog života

- Bavim se malo politikom

- " Ponovo " idem u prvi razred sa mojim slatkim sestrićem

Ovih dana...želim da zaboravim da dolazi oktobar ( dani lete neverovatnom brzinom ) :(  

Ljubav se zove imenom tvojim

...znaš, ponekad se pitam...
...jeli baš moralo toliko dugo bez tebe...
...probaj zamisliti kako je teško...
...voziti se noću kroz pusti grad...
...u drustvu gospođe samoće...
...i zbog toga se nemoj dosađivati...
...kad pretjeruju sa nježnostima...
...jer za tebe, ljubavi moja...
...nježnost je jedina istina...
...na licu ti vidim da si u snovima sretna...
...a ja više ni sam ne znam...
...ima li razloga spavati...
...jer suviše je lijepo uživo vidjeti san...
...ljubav se zove imenom tvojim...

...da ti si ta, samo meni potrebna...
...tvoje lice nježna je, moja istina...
...tvoje tijelo osjećam i budi me tvoj dah...
...uuuuuuuh ja volim te...
...jer ova noć je iskrena, poput nas...
...samo ti sve tajne znaš o meni...
...moja ljubavi...
...sve ono sto sam ja...
...samo ti...
...ti jedina si sreća mojoj istini...
...moja ljubavi...

...nikad nisam kao tebe nikog volio...
...čak sam radi drugih žena sebe lagao...
...vjerovao nisam nikad da sreća postoji...
...tek sad vidim što je prava snaga ljubavi...
...srećo moja, HVALA ti za sve...
...samo ti sve tajne znaš o meni...
...moja ljubavi...
...sve ono sto sam ja...
...samo ti...
...ti jedina si sreća mojoj istini...
...moja ljubavi...
                                                          Dino Dvornik

Ljubav je došla tiho, iznenada, nenajavljeno, slučajno, spontano.Verujem da su takve ljubavi najlepše.