Sonaticin kutak

Sad shvatam:

nismo došli zadovoljni ko trave

što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde

što ludo u mrak se stmoglave

i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke

dobre

kao pijane laste

da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste

u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.

Sad svako pruža šape i nova čuda traži.

A sve je smešno,

i tužno,

i sve je neizbežno,

i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,

kažem, i svako ume da sanja,

i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.

I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,

stigli smo gde se gmiže

i stigli gde se leti.

I znamo šta smo dali,

i znamo šta smo dužni,

i šta smo juče hteli

i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,

al nismo postali pepeo sivi

od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,

pa ipak:

drukčije živi

od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:

tako je dobro što nismo samo trave,

što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,

već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave

željne da budu sunce makar trenutak samo.

                                                          MIROSLAV ANTIĆ