SRNENA

15 October 2008

НЕЋЕ!

Савршен Поклон Од Бога С.Р. проводим по канцеларијама. Блејим кроз прозор и не патим превише. Било их оваквих много. Више волим ОБАВЕЗУ и плату два пут месечно него утупљивање по виртуалним световима. Од осам до два на једном послу - седам у кола и јурим до Булевара (не знам што се тако зове тај део града јбга, Булевара ни за слово Б) и паркирам пред старом жутом зградом. Пуна дечје вриске. У дворишту клинчадја трчи и пева, цичи... сударам се са осталим родитељима, сви они мање-више личе на мене.

Радни народ.

На ограду терасе, кад приђем, начичка се гомила Слинаваца и пружа ми руке, "баца" петака и смешка се. Издваја се једна Слинавица и добацује "ДОШ'А МАМААА", а високи Мој Дечко дотрчава до мене и виче "МАААМА!" Срце прескаче. Пумпа адреналин. Ма какав дан да имаш, овај Клинац уме да му дода осмехом тон, слику, боју и мирис.

Коврџава држи Дечака за руку док прилазе, ал се отме и потрчи ми у загљај. Љубим га тражећи бебански мирис. Ма не... није беба одавно. Довољно је одрастао да има Свој. Подигнем поглед ка Коврџавој...

"Знате Ваш син....!" ШТА? "Овај, он је данас..." Шта аман. "Тукао децу..." Е моја ти, па шта? И ја сам заводила ред у његовим годинама. Гени су то. Пробрани. Моји и његови. Ратоборност никад није била лоша особина. Све би ја то да кажем - ал' склопим забринуту фацу па ћу бојажљиво - јел' неко озбиљно повређен? "Ма нееее, само... знате... воли да буде главни..." Што си тукао децу? Јеси рек'о да ћеш да будеш добар. Подигне поглед ка мени, свашта би ми рекао, напући усне и намршти лице...

НЕЋЕ! Шта бре нећеш? НЕЋЕ!

Извин'те... он неће.