SRNENA

Razmišljam jutros kako bi bilo lepo da imam sad, odma' - sto hiljada platu.
Posao zbog koga mi ne bi trebala kuća, stan ni kola. Bila bi na poslu non stop. Putovala i sve više usamljenija. I imala sve više para. Jer rashodi nikakvi, a prihodi mašala.
Roditelje bi viđala u prolazu, prijatelje nikako. Ljubav bi postala iluzija, sex - meničko odrađivanje. Nit' bi izlazila, nit' bih dolazila. Počela bih da pijem antidepresive i bensedine, da izdržim pritisak na poslu.
Vid bi mi oslabio - dakle, naočare. Zbog neispravne ishrane bi' se ili osušila kao grana, il' bih postala ko trokrilni orman. Minimum. Zaboravila bih da postoje parkovi, trava, zelenilo. Cveće.
Šta će mi... ja živim 100 na sat!
Generalno bih zamrzla muški rod i njihove žene, decu, aerodrome, automobile, Sunce jer sija prejako, kišu jer pada prečesto, hladnoću jer bi stalno bila bolesna, vrućinu jer se stalno znojim.
Pila bih i navukla se na kafu iz automata, na prostorije sa air-conditionerom, štikle, jednostavne sive/crne/štraftaste komplete.
Zaboravila bih rodjendane i godišnjice... svi koje znam, a nisu vezani za posao bi me se odrekli. Tj, odvikli da postojim. Verovatno bih počela da pijem, da preguram samotne noći...
auh....
*****************************
Ne valjda da imaš pare i maštu.
Ili jedno, ili drugo...

9 May 2008

Nešto prokleto

About Me

Linkovi

Kategorije

Zadnje napisano

Prijatelji