SRNENA

17 August 2007

Путопис, 2

Катерини. Возим кроз тунел. Изнад мене леже мртваци. Гробље. Нека "паметна" грчка глава се досетила да аутопут треба да прође кроз гробље. Да се гробље измести. Катерињани се побунили, па добили "рат". Испод гробља прокопан тунел. Личи на Созину, ал' није. Ограничење - 60. Поштујем.

Грци не стављају појас. Не пале светла. Возе као суманути. Поред нас протутњи Фијатов "Ћинквећено" КНЕ регистрације. Катерински лудак. 160 у крајње десној траци. Поглед ми се криви на лево, нишаним море. Сврбе ме табани, сврбе ме прсти. Имам вишак гардеробе на себи, вишак од два одевна предмета.

Дионис. Ископине. Годинама пролазим овуда, никада нисам скренула да их обиђем. Јебеш ископине са десне стране. Гледај лево. Лево је море. Егејско. Плавље од неба. Поглед пуца све до Касандре. Леп дан. На десно поглед - примиче ми се Олимп. Какав горостас! На врху седи замишљен облак. Чува Богове. Нешто се домунђавају. Нека их.

Литохоро. Са аутопута скрећем десно, па десно. Наилазим на раскрсницу где могу ТАМО и овамо. Право је - море. Докле год сеже поглед. И кезим се. Кадигаму. Агапиму. Пут води поред мора, све до још једне раскрснице.
Дође ми да пустим волан. Ауто сам зна куда даље.

Идем... корачам асфалтом, па прескочим песком затрпан праг капије и претрчим песак, успорим код шљунка, укопам се кад ми прсти уроне у топлу воду.
Таласа. Д си. Маре. Море.  Исто а није.

ХОП.
Ооооо, јеботе...