SRNENA

17 August 2007

Путоказ, путопис, путопутовање 1

Касно предвече, па скоро ноћ – вибрирају ми све кости од бесконачног клацкања на неудобном возачевом седишту. Нека недођија пред македонском границом. Скрећемо да сипам бензин и пишким. Пумпаџија ми на накарадном српском, више шиптарском објашњава да им „тојалет“ не ради. Бацам погледе ко рафале по гостима ресторана пумпе – из зезања, да викнем „Ово је Србија“ радила би секира. Све мушкарци. Схватам да смо нас две једине женске главе на пушкомет. Плаћам, жестоко се опирући да се не захвалим на енглеском... ако је ово Србија, она је сваки део света моја земља.

Пишким на паркингу неколико километара даље. Нервозно и испрекидано.

Наравно, упишам јапанке и стопала. Псујем. Копам по гепеку за флашом „техничке“ воде и влажним марамицама. После неколико минута, непланирано и пријатно освежених стопала јурим ка граници. Тетка дрмка на сувозачевом седишту. Тишина ме убија. Пар дана пред полазак на море црк'о је радио. Тј, неки обешењак је искидао антену са аута, па радио ради на кисело млеко. Једино што фата је „алааааааааааааааааааааах алаааааааааааааааа...“ у свим могућим варијантама, што баш и није мај кап оф ти. Почињем да певушим. Нове Фосиле. Смејем се. Јеботе.

Откуд ми они у глави? „Било гдје да си свјетла не гаси не затварај врата...“ Хахаххахаха. Браво. Пребирам по сопственој меморији која би мелодила могла лахко да се отпева у овом одсутном тренутку? „Манџестер Ингланд Ингланд, акрос ди Атлантик си, енд ајм а џинијас, џинијас... ај билив ин гад....“ Тетка ме чудно гледа. ОК. Абба. То је била група.

„Со ај сеј тенк ју фор д мјузик...“ и она почиње да пева самном.  Вотерлу. Дал'ти мама зна где си? Паре, паре, паре, мора да је фино ...

***********

Граница је успавана. У СПА ВА НА. Шшшшшш. Цариник ми показује да „си бегам“. И бегам.

Табановце. Куманово. Полиције нема.

***********

Једном годишње се осећам власницом ауто-пута. Понеки ауто и наиђе, па ме и заобиђе. Ал'само понекад. Тек да не задремам. Поноћ ће ускоро. Гледам у мобилни.

Гладна. Жедна. Пишки ми се.

Грчка је на педесетак километара одавде. Издржаћу.

***********

Она мирише другачије. Да живим тука, близу граница, ишла би једном дневно на пулмуналну терапију. Уображавам да осећам мирис оригана и босиљка. Да ми је ветар донео поздрав са мора. Умотан у слану машну. Паркирам и на искап испразним „Лутраки“. Од литар и по. Јбга. Врућина је.

Ратни распоред спавања је – ја у колима, тетка у приколици. Спавање је уствари гужвање, сецкање, скакање на сваки шум. Око четри одлучим да је ово ипак Грка и да ми се ништа лоше ту не може десити. И наређујем себи да спавам.

У шест се зачула мала сирена. На ногама сам и тражим тоалет. Уредно и чисто. И џабе. Живели Грци!

Фрапе – 2 евра + џабе вода. Брука, браћо, зар 160 динџи за чашу ладне воде са 2 кашичице неса? Башка шећер и млеко? Ништа није за џ. Научи.

Срчем невесело фрапе док Мала Сирена истаче и последњу кап „кравице“ са медом. Кад заврши баци на свеже умивен у коцке уклопљен тротоар флашицу, на мене се искези. Исплазим му се.

***********

Путарина – 2 евра, ко код да си, и шта год да возиш. Мајку му... Са радија пичи нешто по грчки, неки турбо народњаци ваљда, ал'и то ми лепо. Иљос ме мазуљки по левој мишици, рамену и врату, стављам наочаре и додајем гас. Скрећем ка Атини.