STRAH

 

Odlaziš

i ne smem da priznam

da se plašim,

da umirem od straha, ustvari.

Odlaziš

i ne mogu te zaustaviti.

Moja ljubav nema tu snagu

iako bi mogla stenu razbiti,

kišu osušiti,

iako bi mogla život začeti!

Odlaziš,

sa mirisom moje kose na ruci.

I sve što ti večeras rekoh

dugo ćeš čuti u tami.

I sve što od mene ponese

još će ti drhtati u srcu,

ali će tvoja ruka zagrliti nju

i Mesečeva svetlost će obasjati

vaša tela u trenu istine.

Uzalud sve moje upućeno tebi

i želja moja da ti život

samo od sreće i snova

bude satkan.

Odlaziš

i ne osećaš koliko se plašim

da se nikada nećeš vratiti

da ti obrišem suzu u oku,

ispunim prazninu u srcu.

Da li se, ikada, okreneš

dok odlaziš?

Osetiš li dubinu moje patnje

i ovaj neopisivi strah,

koji me razdire?

Pošalji komentar ::

menojte se bojati draga Biba, to je samo iluzija jutra koju tje vetj naveche potreti mrak... i bash te briga

to jeste nezgodna situacija... posebno kad uradish sve shto je u tvojoj motji da odlazak sprechish.

Razdire taj strah, razapinje zelja...

Zivot je satkan i od patnji i od bola...ko ih ne iskusi, zapravo nije ni ziveo...Sve sto te ne ubije, ojacace te, gledaj na to tako. I veruj u sudbinu.

Da, sve što me ne ubije...

ma to ON samo otisho po gajbu piva ))

Mislish? ))))))))))))))))))

cenim ))

E, sad mi je lakshe... )))))))))))))))

Svaki odlazak stvara prazninu i bol …
ali i prostor za licno usavrsavanje i nadu za pravu ljubav koja ce nas razumeti i pruziti nam pravi smisao....