
ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.
По образима ветар ме млати.
чупа дрвећу жуту косу.
У који део града да свратим?
Дан је низ мутне улице просут.
Вуцарам около два празна ока,
гледам у лица пролазника.
Кога да питам,
смешан и мокар,
зашто је нисам срео никад?
Ил' је већ било?
Требало корак?
Можда је сасвим до мене дошла,
ал' ја: за угао скренуо,
горак,
а она: не знајући прошла.
Можда смо целу јесен обишли
у жудњи лудој, подједнакој,
а за корак се мимоишли?
Да. Мора бити да је тако.
ЈАСТУК ЗА ДВОЈЕ
Ово је песма за твоја уста од вишања
И поглед црн.
Заволи ме
Кад јесен дува у пијане мехове.
Ја умем у свакој капији
Да направим јун.
И немам обичне среће
И немам обичне грехове.
Поделићу са тобом све болести
и здравља.
Заволи моју сенку
што се тетура низ мокри дан.
Сутра нас могу срести понори
или узглавља.
Свеједно: лепо је немати план.
Заволи траг мог осмеха на рубу чаше,
на цигарети,
и блатњав ход дуж улица
које сигурно некуда воде.
Чак и кад ти се чини
да их ми некуд водимо,
оне се смешкају благо
и некуда нас воде.
Бићемо тамо негде
можда сувише вољени,
потпуно неприметни,
или јавно проклети.
Буди уз мене кад одем.

Познати хрватски позоришни, филмски и телевизијски глумац Борис Дворник преминуо је ноћас у Сплиту, преноси сајт Вецерњи.хр.
Борис Дворник је преминуо тек нешто пре свог 69. рођендана, додаје Вецерњи.хр. Осим што је био одличан глумац, Дворник се опробао и као сценариста и редитељ.
Вест о смрти Бориса Дворника је рано јутрос објавио Радио Далмација, позивајући се на изворе из сплитске болнице. У овом тренутку није познато од чега је преминуо. "Још ништа, не желимо још с информацијама да излазимо у јавност", изјавила је за Индеx.хр Данијела Дворник.
Борис Дворник је рођен 16. априла 1939. у Сплиту. Свој таленат за глуму је открио у детињству, док је наступао у дечјим представама. Завршио је Средњу глумачку школу у Новом Саду, а касније се уписао на Казалишну академију Универзитета у Загребу.
На филму је дебитовао 1960. године у филму Францеа Штиглица Девети круг са тематиком холокауста. Након филма је стекао велику популарност, коју потом учвршћује улогама из савременог живота у комедијама Мартин у облацима (1961) и Прекобројна (1962) Бранка Бауера. Ово је начинило од Бориса Дворника једну од великих звезда кинематографије бивше Југославије, слично Љубиши Самарџићу, Милени Дравић и Велимиру Бати Живојиновићу (са којим је касније развио блиско пријатељство).

До средине 1960их година Дворник је наступао углавном у комедијама, а од 1966 године почиње се с великим успехом јављати и у филмовома с тематиком из Народноослободилачког рата. За улоге у филмовима Мост (С. Крвавац, 1969) и Кад чујеш звона (Антун Врдољак, 1969) награђен је Златном ареном на фестивалу у Пули. За улогу у ратном филму У гори расте зелен бор (Антун Врдољак, 1971) и за улогу шофера-заводника у Опклади (Здравко Рандић, 1971) освојио је Сребрну арену. Наступао је више од 40 дугометражних играних филмова (неретко је наступао и у краткометражним), у многим телевизијским драмама и у више телевизијских серија.
Зенит популарности Бориса Дворника је дошао седамдесетих улогом Рока Прча у култној серији Наше мало мисто. У осамдесетим, након што је стекао статус једног од напризнатијих глумаца бивше Југославије, Борис Дворник је углавном радио у Хрватском народном казалишту у свом родном Сплиту.
Велимир Бата Живојиновић и Дворник су се 1991. одрекли један другог у низу отворених писама, у гесту који је био виђен као симболика распада СФРЈ. 2004. је јављено да су њих двојица покушала да се помире.
Они су се јавно помирили 2006. путем видео линка између Сплита и Београда. Живојиновић је изјавио да "последњих година није било мржње између нас", а Дворник се надовезао да је то био "само неспоразум".
Борис Дворник је требало у јануару да дође у Београд како би се видео са Батом Живојиновићем. Дворник је желео да сними материјал за серију о свом животу „Балада о глумцу“.
Читајте што брже да вам остане времена за све остало!!
Кажу да сваки дан морамо појести једну јабуку, а и једну банану ради калијума.
Такође треба појести и поморанџу због витамина Ц, и обавезно попити
једну чашу зеленог чаја (без шећера за превенцију дијабетеса) за смањење масноће у крви.
Свакога дана морамо попити две литре воде (да, и после је испишати,
што удвостручује време које смо до сада проводили у ВЦ-у).
Свакога дана треба узети барем један Биоактив или један јогурт да
бисте имали све добре бактерије, за које нико не зна шта су тачно, али
ако се не обезбедиш са барем милион и по тих бактерија, видећеш
ђавола.
Сваког дана узми један аспирин за превенцију инфаркта, и једна чаша
црног вина, такође против инфаркта. И једну чашу белог, за живчани
систем. И једну чашу пива, не могу се сетити за шта. Ако их попијеш
одједном, међутим, можеш добити мождани удар, али не секирај се,
нећеш ни приметити.
Свакога дана треба јести житарице. Много, много, гомилу житарица, док
не посереш говно величине пуловера. Потребно је бар 4 до 6 дневних
оброка, лаганих, с тим да не смеш заборавити жвакати сваки залогај 100
пута. Тако да ти само за јело треба 5 сати.
Е да, после сваког јела требало би опрати зубе, тако да зубе треба
опрати и после јабуке, после биоактива, после банана, после житарица.
И тако све док имаш зубе у устима, с тим да не заборавиш зубни конац,
масажу десни и испирање водицом за уста. Било би добро уредити
купатило, можда ставити унутра ЦД плејер или ТВ, јер с обзиром на
воду, житарице и зубе, провешћеш пуно, пуно времена унутра.
Треба спавати 8 и радити преко 8 сати, плус 5 за јело, то је 21.
Остаје ти 3 сата, ако није гужва у саобраћају. Према статистикама, ТВ
се гледа просечно 3 сата дневно. Сада се то више не може, јер свакога
дана треба шетати најмање пола сата (савет: после 15 мин крени назад
јер ако то не урадиш, пола сата постаје цео сат).
Треба неговати пријатељства, јер су попут биљака, треба их одржавати
свакодневно. Претпостављам и када идеш на пут. Између осталог, мораш
остати информисан, и читати барем две дневне и неколико недељних
новина, да би имао критички став.
Води секс сваки дан, али без упадања у рутину: треба бити иновативан,
креативан и испочетка освајати. За све ово треба времена. Да не
говоримо о тантричком сексу.
Треба имати времена и за додир с природом, прање пода-судова-веша, да
не говоримо о томе што све треба ако имаш кућног љубимца или децу.
Рачуница каже да је за све то потребно минимално 29 сати. Једина
могућност која се намеће је радити неколико ствари истовремено:
Нпр: туширај се хладном водом и држи уста отворена, тако ћеш попити 2
литре воде. Док излазиш из купатила с четкицом за зубе у устима,
истовремено води секс (тантрички) с партнером који истовремено гледа ТВ и чита новине док ти переш под. Остала ти је једна рука слободна. Назови пријатеље! И родбину! Попиј вино (након разговора с родбином ће ти требати).
Ууууууф!
Па ипак: ако ти је остало две слободне минуте, пошаљи ову поруку својим
пријатељима (које треба пазити као биљке) док једеш кашичицу меда,
која је врло корисна.
Сада те поздрављам, јер између јабуке, јогурта, пива, прве литре
воде и трећег оброка с дневном дозом житарица, не знам више шта ми
треба, али морам хитно у ВЦ.
Ућарићу пар минута истовремено перући зубе.
Када су се једном згодом срели познати физичар Алберт Ајнштајн и глумац Чарли Чаплин, почели су разговор о слави. Уједном тренутку Ајнштајн је рекао Чаплину:
- Ви сте популарни јер вас цео свет разуме. А ја сам славан зато што нико не разуме оно што говорим.
АРИСТОТЕЛ
Аристотелу је познаник причао да има пријатеље који иза његових леђа о њему лоше говоре. Аристотел је на то одговорио:
- Ако ме клеветају у мом одсуству, ништа ме не боли. У мом одсуству могу ме и изударати.
ЏОЗЕФ АДИСОН (1672-1719)
Писац је својевремено позајмио свом пријатељу, Темплу Стангану, већу суму новца, а овај, пошто је новац примио почео је да се, као неки слабић, слаже са свиме што Адисон каже. Престао је да се, као пре, расправља. Тај однос се понављао из недеље у недељу, на Адисоново велико незадовољство, док једног дана више није могао да издржи, па се излетео:
"До врага, човече, или ми се супротстави или ми врати моје паре!"
ДВАЈТ АЈЗЕНХАУЕР
Амерички државник генерал Двајт Ајзенхауер (1890-1969) једном је у ужем кругу овако дефинисао рат:
- Рат је раздобље када се међусобно убијају људи који се уопште не познају, и то по заповести оних који се међусобно веома добро познају, па се ипак не убијају.
* * *
Генерал Ајзенхауер причао је жени француског дипломате да Францускиње потроше на лепоту толико новца колико износи француски буџет за наоружање.
- То је истина - рече Парижанка - али зато наше жене освоје два пута више од наше војске!
КРАЉ АНРИ
Када је француски краљ Анри Ра (1553-1610) посетио париски затвор, разговарао је с затвореницима о узроцима и околностима које су их овамо довеле. Сви су чврсто тврдили да су недужни, само је један једини признао своје преступе и изјавио да му се чини да му је казна праведна. Тада краљ узвикну:
- Скините му ланце и пустите га на слободу, како не би заразио ове недужне овце које су затворили с њим!
ПЕТЕР АСКАРТИ
Петер Аскарти је написао и дао у штампу свој први роман. Али, купаца романа није било. Непрекидно је размишљао што да уради како би продао штампане примерке књиге. Наједном му сину идеја - дао је оглас у новине наредног садржаја: Милионер, висок, елегантан, образован, музичар, радо би се оженио с госпођицом која би била у свему слична јунакињи романа "Љубав је победила" који је написао Петер Аскарти. Роман је убрзо распродан.
ОКТАВИЈАН АВГУСТ
Римски император Октавијан Август (63 пне - 14 не) био је изненађен када је видео да је неки сељак веома налик на њега. Да би се нашалио, запитао га да ли је његова мајка више пута била у Риму.
Сељак, који је приметио исто, међутим му одговори:
- Не, већ је тамо више пута залазио мој отац.
ФРИДРИХ ВИЉЕМ III
Пруски краљ Фридрих Виљем III (1770-1840) био је веома ћутљив. Ако је већ морао да отвори уста, изговорио би само по неку реч. Када се једном лечио у бањи, сазнао је да се међу гостима налази и један Мађар који је, наводно, још шутљивији од њега. Зато је одлучио да га упозна.
На првој наредној шетњи претставили су му Мађара. Њихов разговор водио се заиста одсецно.
- Реума? - почео је краљ.
- Жуч!
- Војник?
- Магнат!
- Тако.
- Детектив? - упитао је Мађар.
- Краљ.
- Честитам.
- Хвала.
ВОЛТЕР
Волтeр је неко време провео на двору пруског краља Фриедрицха. Једном је с краљем крену на реку на веслање. Када су ступили у чамац Волтeр примети да у чамац улази вода и нагло скочи на обалу. Краљ, који је остао у чамцу, с осмехом рече:
- Зар се толико бојите смрти?
- Наравно да се бојим, на свету је много краљева, али је само један Волтeр.
ЏОРЏ ВАШИНГТОН
Први председник САД, Џордз Вашингтон (1723-1799), није имао смисла за хумор. Забележено је да се само једанпут у животу нашалио, и то за време расправе о америчком Конгресу, када су предлагали да редовна војска броји само три хиљаде војника.
- У реду! - рече Вашингтон. Али само под условом да унесемо у закон и одредбу по којој нашу државу може напасти само две хиљаде непријатељских војника.
ГЕТЕ
Писац и песник Гете седео је једне вечери у гостионици и пио вино с водом. Код суседног стола седело је друштво обесних студената који су пили вино. Један од њих упита Гетеа:
- Зашто мешате вино с водом и тиме га кварите?
Песник им објасни:
- Сама вода чини жива бића немима. То доказују рибе. Само вино води у глупост. То доказујете ви, млада господо. А пошто не желим бити ни једно ни друго, мешам вино с водом.
* * *
Кажу да је Гете имао изванредно памћење. Једном приликом га је срео неки пролазник и упитао које му је омиљено јело. Гете је одговорио "Кувано јаје"
Након годину дана, исти тај пролазник поново среће Гетеа и упита:
-А са чиме?
-Са сољу, одговори Гете.
ДАНИЛО КИШ
У Паризу Данило Киш имао је свој омиљени бистро у којем је радио конобар Јапанац. Киш је у тренуцима доконости Јапанца учио наш језик, али с црногорским акцентом. Пријатељи би долазили у посету великом писцу, причало би се о свему, највише о Балкану, а конобар, лик из Куросавиних визија, увесељавао би их питањима типа:
-А, што ћеш, мучениче, попити?
Постоје универзалне вредности у музици које , по мом скромном мишљењу, треба да остану као препознатљиви знак наше цивилизације. Најпре ми је ова помисао дошла слушајући ''Tubular Bells'' Мајкла Олфилда, али сам се врло брзо присетио Пинк Флојда и албума '' Dark Side of Moon '' и ''Wish you were here''. По систему домино ефекта, своје место на овој листи нашли су Бетовен и његове 5. симфонија (Судбинска) и 9.симфонија, па Моцартови ''Реквијем'' и 40.симфонија, ''Лабудово језеро'' и '' Ромео и Јулија''П.И.Чајковског...
Генијалност аутора наведених остварења дефинитивно је од ове планете начинила подношљиво место за живот. Позивам вас да, уколико нисте скоро, преслушате барем нека од наведених дела, већ према афинитету, и опет будете поносни што припадате људској врсти.
А музика ће вас свакако додатно оплеменити, чак и да то нећете.
У томе је њена лепота.
КИША
* Супермен - радник на бензинској пумпи.
* Вуцибатина - милиционер.
* Куршум - мала нужда.
* ејакулирам - е ја се одмарам.
* Рођаци - људи који имају нешто да ти кажу телефоном у најузбудљивијем делу филма.
-наставак,крај-
Ко посрани се вратимо у автобус. Кад имамо шта да видимо. Сви прозори потрошени. У автобус дува промаја ко у Сићевачку клисуру. Јебем ти и кад сам дошал у Београд, и кад сам чуо за митинг и за Милошевића! Стављамо ћебићи на шофершајбну, ал мора да се пробуши рупа да може возач да гледа ди вози, да си не отидемо, негде, у пичку мајчину. Само ни још тој требе! И ајд, ајд, стигосмо негде, у глуво доба, у Паланку. Кучићи ни лају. Зима. Мраз. Апе за нос. Смрзосмо се ко цвекла.
И нешто се мислим; Тврдо сам погрешил. Кој ћу курац у Београд кад несам обавештен. Јебем ти и телевизор! Ћу га дам на цигани! Еј, толко да ни лажу у Дневник: "шачица студената, шачица демонстраната", а оно цел Београд се, бре, дигал на Милошевића. Да га поједе! А и он? Шта ме је па Он задужил? И да ли ми је на жену брат? И с ког сам запуцал да идем у Београд? Са Немању и са Најдана? И са Салета? Јебо ме Сале преседник! Нек се бију за влас ови у Београд, па кој победи, ће га гласамо. И ово сам решијо: са непроверени људи више ни у нужник нећу да идем. Поготово кад је глупи торник.
Доведоше ни код Драшковића. На дваес метра. А овај Драшковић стоји испод споменик на Михајла и сева сас оци. А глас му као да је јео од воденични камен. Такви су били код Косту Пећанца кад је долазио код нас да формира сувопланински батаљон. Најдан се усра од стра: "Овај ће ни покоље ко јагањци!" А ја му казујем: "Неће бре Најдане! Ов само тако изгледа!" А Немања ни казује "Дизајте три прста да останемо живи!" И видим и наш преседник Сале диза три прста. Те сви дигосмо. Тако ни крстише и пустише. Кажу: "Ајд сад идите на Теразије код оног Вашег!"
И, дођосмо на Теразију. А, тамо поред Милошевића милиција колко волиш! И ћу да се, опет, зајебем да питујем једног милицајца: "Добро, бре, пријатељу, што пустисте да ни бију ко волови?" А овај ће да ме питује: "А одакле си ти пријатељу?" Ја му казујем да сам из Белу Паланку. А он ће ме посере пред цело друштво: "А за кој си курац долазио у Београд кад си из Паланку? Ти ли хоћеш да учиш Београђане шта да раде". И сви удри у смејање. Смеје се и нас преседник Сале те ми беше дошло да га уватим за гушу и да га истресем из гаће онаквог малецког. Ништа нисам запамтил од Милошевићев говор. Кроз главу ми само пролази оно што ме зајеба онај пандур.
-наставак-
Кажу, није далеко. Колко од "Ремизијану" до наше гробље паланачко. Дадоше ни транспаренти. Мен дадоше оно "Слобо ми те волимо." И сад, опет, сумљива работа; онај замлата Немања иде први, а нашиви председник Сале заостаје. Пролазимо поред једног таксисту, а он узрнуо у мојиви транспарент па ме пљуну: "Јебо те Слоба, овчару!". И сад се ја мислим: откуд овај зна да имам овце? Мора да је неки Паланчанин јел не писује ми на чело да сам овчар! Питујемо једног милицајца за Теразију, а он ћути, ушмивка се ко да се упувао. Лепо видиш, да ни зајебава. Неће да ни каже де су Теразије. Кад, ајд, ајд, на тамо, стигомо пред Правни факултет. А тамо студенти. Збрали се ко за Косовску битку! Леле колко ги има! И сада она будала Немања право иде на њи да се поздравимо и заједно да идемо на Теразију да подржимо овог Нашег. Кад оћеш! Ови ни отеше транспаренти па удри по грбину, по ребра, по главу. Не гледају де ударају. Потепашени ко телци у зеље. Ко да смо у туђе орали.
Све исто ко '45. за Титу што смо се драли испред хотел "Ремизијану". И сад казују, Немања ће ни буде вођа пута! А што Немања? Он кад је ишо у прекоманду, пролазио кроз Београд са камијони. Е, ту сам одма морао да знам да ће нешто да најебемо. И све се тако потреви. Него, ајде да ви причам по ред.