Доведоше ни код Драшковића. На дваес метра. А овај Драшковић стоји испод споменик на Михајла и сева сас оци. А глас му као да је јео од воденични камен. Такви су били код Косту Пећанца кад је долазио код нас да формира сувопланински батаљон. Најдан се усра од стра: "Овај ће ни покоље ко јагањци!" А ја му казујем: "Неће бре Најдане! Ов само тако изгледа!" А Немања ни казује "Дизајте три прста да останемо живи!" И видим и наш преседник Сале диза три прста. Те сви дигосмо. Тако ни крстише и пустише. Кажу: "Ајд сад идите на Теразије код оног Вашег!"

И, дођосмо на Теразију. А, тамо поред Милошевића милиција колко волиш! И ћу да се, опет, зајебем да питујем једног милицајца: "Добро, бре, пријатељу, што пустисте да ни бију ко волови?" А овај ће да ме питује: "А одакле си ти пријатељу?" Ја му казујем да сам из Белу Паланку. А он ће ме посере пред цело друштво: "А за кој си курац долазио у Београд кад си из Паланку? Ти ли хоћеш да учиш Београђане шта да раде". И сви удри у смејање. Смеје се и нас преседник Сале те ми беше дошло да га уватим за гушу и да га истресем из гаће онаквог малецког. Ништа нисам запамтил од Милошевићев говор. Кроз главу ми само пролази оно што ме зајеба онај пандур.