-наставак,крај-

  Ко посрани се вратимо у автобус. Кад имамо шта да видимо. Сви прозори потрошени. У автобус дува промаја ко у Сићевачку клисуру. Јебем ти и кад сам дошал у Београд, и кад сам чуо за митинг и за Милошевића! Стављамо ћебићи на шофершајбну, ал мора да се пробуши рупа да може возач да гледа ди вози, да си не отидемо, негде, у пичку мајчину. Само ни још тој требе! И ајд, ајд, стигосмо негде, у глуво доба, у Паланку. Кучићи ни лају. Зима. Мраз. Апе за нос. Смрзосмо се ко цвекла.

И нешто се мислим; Тврдо сам погрешил. Кој ћу курац у Београд кад несам обавештен. Јебем ти и телевизор! Ћу га дам на цигани! Еј, толко да ни лажу у Дневник: "шачица студената, шачица демонстраната", а оно цел Београд се, бре, дигал на Милошевића. Да га поједе! А и он? Шта ме је па Он задужил? И да ли ми је на жену брат? И с ког сам запуцал да идем у Београд? Са Немању и са Најдана? И са Салета? Јебо ме Сале преседник! Нек се бију за влас ови у Београд, па кој победи, ће га гласамо. И ово сам решијо: са непроверени људи више ни у нужник нећу да идем. Поготово кад је глупи торник.