Nije ranije bilo tako...imala sam svoj svet, isuvise saren i mirisan, tako cuno jedinstven i uzbudljiv, da nikakve potrebe nije bilo da zavirujem u tudje....valjda svi to imaju pre tridesete...
ah...sada je sve drugacije....
imam ne jedan, vec (makar) dvadeset i jedan Moj svet...u njima sebi dajem lepa imena, igram se, setam, u nekima i kuvam.... povremeno ih preplicem....ali...prazni su...svi do jednog...samo usminkana (daleko od savrsenog) forma, bez prave sustine....tek jos jedno, jadno skroviste od stvarnosti, u kome ja, kao, sopstvena avet, kao srecna sam......a nisam....
I onda setam tudjim svetovima, po nekada, nepozvana, udjem....nekada ga isprljam, retko oplemenim....a uvek izadjem jos tuznija....suvisna...
Makar sam resila....ovo je poslednja godina u kojoj Prirodi (i sebi) dajem sansu....u sledecoj, u kojoj cu napuniti 37, pokusacu da bebu smuckaju mi u epruveti....
Sutra idem da vadim krv....jos jedna od analiza koja me, verovatno, nikuda nece dovesti, osim sto ce mi isprazniti novcanik....
Dosadasnji rezultai (ne znam da li da kazem Bogu hvala) bili su u redu...Sve je kako treba...Nema niti jednog, medicini poznatog, razloga za sterilitet....evo sada nema, do sada nema (videcu sta ce reci ovaj sutrasnji) rezultata koji bi objasnijo ni zasto gubim te retke trudnoce...
Kako da se borim protiv neprijatelja kog ne poznajem????
Krije se, podmuklo ceka iz zasede...cak nije ni jedan, to su dva....Gde omane onak prvi, Sterilitet, saceka me drugi (taj ne omane nikada) Spontani Pobacaj....
I Briga Drzavu sto ja nemam vise novca za ispitivanja, uput nece da mi daju, nisam "slucaj"....za sta to nisam "slucaj", pitala sam doktorku...Pa, fakat, ni za sta...za spontane mi treba vise od 3 (imam samo 2.5), a za streilitet, opet nisam, jerbo imala sam 2.5...Doktorku i drzavu ne zanima sto mi je vec 36-ta godina....
Sto bi se reklo (izvinite na vulgarbosti) "jebeno nesvrstana"...
Imam majku i sestru. Sestra ima muza i klince. I ja imam muza. Imam i par drugarica, zapravo dve. Imam par bivših momaka i par bivših ljubavnika.
Badnje je vece i sama sam u stanu.
Mama sprema veceru, badnju, tj posnu, kod nas u porodicnoj kuci. Dolazi sestra sa klincima, naravno. Ja necu, ne priparadm tamo.
Ne pripadam vise nigde.
I zato sam sama.I zato me je do suza rastuzila jedna prica, bas ovde na blogu.Ona o sarmama i Čoli.
Lečim sterilitet, uporedo sa njim (kakav apsurd) pokusavam da saznam zasto gubim trudnoce, koje uspem nekako da steknem svake npr 3 godine. I zato nemam kome da pravim topla Bozicna secanja. Zato sam i sama, ne zelim svojim gorcinama druge da trujem, radje odglumim najsebicniju super-kučku.
Dala bih sve ovo sto sada imam, za sve ono sto nekada nisam imala, samo kada bih ponovo mogla mati one radosti kao na babinoj Badnjoj veceri...
Onomad, kada sam zbog pauka koji je prekrsio svoje obecanje, pala i razbila kolena, napisao mi je prvu pesmu... i od tada ih pise neprestano....moj licni pesnik, pijanica i gubitnik...
Dana 09.12.1999.godine oko 21h, na nadvoznjaku kod Budjanovaca, Slobodan Samardzic direktor DDOR Novi Sad, vozilom, Hundai naleteo je na kombi kojim je upravljao Ranko Dekic. Tom prilikom veliki i uspesni direktor DDOR Novi Sad, gospodin Samardzic Slobodan, osim Ranka Dekica, prilikom sudara ubio je je i supruznike Milovanovic Gorana i Jasnu.
Slobodan Samardzic je pobegao sa mesta udesa, ni ne pokusavsi da pomogne unesrecenima, a dvoje maloletne dece pokojnih Milovanovica sve to su gledala iz kola...
Gospodin Samardzic do danas nije osudjen, sudski postupak se razvlaci. Dvoje dece je ostalo bez roditelja, a dvoje bez oca... jedva sastavljaju od prvog do trideset i prvog u mesecu, veliki direktor se verovatno ni ne pita imaju li od cega da zive.
Jutros sam prilicno besna…ustala sam u 05h, da bih uhvatila red za novi pasos…zakazivanja pocinju od 07h,racunala sam da je sasvim dovoljno da budem tamo oko 05.20h…e pa nije....u 07h i 25min sam shvatila da, i ako sam bila 15-ta u redu, termini za taj dan su popunjeni....stigli su negde do onog sto je bio peti...dobro, da sada ne ulazim u to kako je cetvoro ljudi popunilo termine za citav dan, je8iga, mozda imaju desetoclane porodice, te su za svakog od njih zakazali, sto i jeste nebulozno objasnjenje mlade, ali nervozne, sluzbenice...necu sada o tome...nije to bitno..zapravo, nije najbitnije...mene zanima nesto drugo....
Imamo problem nezaposlenosti sa jedne strane, jel tako? A sa druge strane povecan broj besposlene birokratije na budzetu, jel tako?
Pa zasto onda koji moj k..ac (koji, uzgred, nemam ovo je samo psovke radi) ne urade sledece:
a)zaposle jos nekog za rad na salterima
ili
b)neku besposlenu debologuzu tetku ne prebace na salter????
Hajd sad...pasos, neka je vrsta luksuza...je8iga..neka bude tako....Ali siroti cika Bane, otpravnik vozova, bolestan i preumoran od zivota, posla i tezgarenja sa strane da bi se prezivelo, ne moze da podnese zahtev (ili vec kakvu ludacku papirologoji) za penziju jer mu je licna karta istekla pre deset dana...Naravno, dolazi vec treci put...nikako da stigne na red..jednoj je pao sistem, pa su mu rekli da dodje ponovo, a dva puta nije stigao na red...
Naravno, imam jos pitanja....sistem malo-malo pa padne....gde su ti silni mladi skolovani visokostrucni nam kadrovi?? Zar nikog nema da napravi normalan softver? Ili je mozda do opreme?? Nema se para za novu jerbo je ulozeno u ne znam koji suludi projekat ne znam cega ili je nesto trece u pitanju?
Da li samo meni padaju ovakva pitanjana pamet?
Zar smo toliko oguglali, toliko nam isprani mozgovi?Znam da je ovo, mozda, najmanji problem u ovoj drzavi i narodu, ali znate sta je jos neverovatno i najneverovatnije od svega, zpravo ono zbog cega sve ovo i pisem- u mom jutrosnjem redu, niko nije ni zagalamio!!!...pa ni ja...je8i ga, docicemo opet sutra!!!!!!!
Da li je moguce da su uspeli? Ti oni, ma koji bili, stvarno ne znam kako da ih nazovem, uradili su nam to....stegli nas za gusu...niko se vise ne buni, niko ne preti stapom i ne psuje...
Eto..idem da spavam....ne zamerite na greskama u pisanju...ne vidim najbolje, i slabije mislim, spava mi se....
Ne mogu da pronadjem put do mene, sama sebi, namerno, kao trulim granjem sakrivam ceste..one prave, i kada vidim, kao da ih ne vidim...ili me je strah...gotovo da sam navikla na ove druge..opasne, prvaljave, krivudave, cesto slepe...
Kao da cist put znaci ogoljenje ili odricanje od slobode, bez potrebe za skrivanjem po mraku, uplasi me sunce...suludi strah da cu tako lakse postati plen...
Od tog bola cas sam tuzna, cas ocajna ili zla....ne znam kuda bih i sta sada...u mrak i odvojenost, najradje...ali nemam takvog mesta...uvek me pronadje neka bol, slutnja ili nebriga....Ribar je daleko, isuvise da bi shvatio u potpunosti ocaj, mrznju i odvratni osecaj nepotpunosti...praznine....barem da imam nesto da slupam, otrujem, unistim...kao lakse bi mi bilo...ne bih, cini mi se, trovala i razarala sebe...ili bi manje...
Prodje na tren...ponese me nesto...zaboravim..bude mi lakse...uhvati se krasta na rani...
A onda pocne ponovo..na istom mestu misao da rovari i kopa...sipa so i prljavstinu po mestu koje boli...
Zauzet je telefonskim razgovorom,umesto „dobro vece“, dok sam ulazila u auto nasmesena i , nadam se neprimetno,nesigurna, vrhom prsta dodirnuo jeusnu i sputio mi poljubac na dlan..Sasvim lako, tek onako, usput, bez znacajnog pogleda ili suvisne reci, tek taj maleni, gotovo virtuelni poljubac umesto pozdrava, i lagano autom klizi u noc i prema reci: „mozemo na Moncu, ako si rasplozena“...
Predugo vec nisam bila sam nekim ko ne trazi bas nista,samo megleda onim tamnim pametnim ocima i slusa, ne pravi se da razume ono sto ne razme, niti da mu je bitno nebitno mu. Ne laska suvise, taman koliko treba, kompliment lagan i britko intiligentan.Dovoljno siguran da,cak, prokomentarise svoj gaf, ne kao izvinjenje, vec prosto objasnjenje zasto nije uzeo ruzu, koju sam,uzgred, i zelela, mada sam rekla da je necu. ...“Pa jebi se“ kaze“ ako si frajer kupi dami ruzu..ne pitaj da li je zeli..ali, Sofija, draga, ovaj matori me tako nervira“...
.04.30h pisalo je na displeju moje male Nokie kada sam se prenula iz sna, i na vrhovima prstiju krenula do toaleta da popravim sminku i malo uredim kosu...nije se probudio sve dok nisam navukla cizme i bat visokih potpetica se razlio po sobi prenuvsi ga...“Sofi, draga, kuda si posla“...“cekaj....pa sta ti je“....“zasto ides..odvescu te...pozvacu taksi“...“Stani, ne mozes u ovo doba sama...Sofija zaboga stani“...
Prvi putpo malo smesan, dok sam ga sa vrata, i sama neodlucna, gledala...zelela sam da se vratim......on nesiguran, da li da ustane, i nag se ubedjuje sa mnom, vuce onaj carsaf kao nespretna mlada, saplice se o njega dok trci ka vratima....a proklete pantolone tek na drugom skraju sobe..Priznajem, sasavim sam uzivala u tom retkom trenutku njegove zbunjenosti...
„Zvacu te sutra...spavaj..bicu dobro“
Novi Beograd.. vrata Hotela In zatvaraju se za mnom, i krecem ka podzemnom prolazom na drugu stranu auto puta.....da niko ne primeti da sam uopste negde bila, zurim da uhvatim jedan od prvih autobusa do kuce.Ne mogu u taksi jutros, ti vozaci neminovno postavljaju pitanjai... pristojna devojka u ovo doba neizlazi iz hotela, ne..ne ide...Nisam vise devojka, decenija braka je iza mene..naravno, to stvar dodatno komplikuje i definitivno sam odbacila taksi kao opciju...
Neko je sviraona usnoj harmonici poznatu melodiju.Stari bradonja sa novim sesirom,poznati, isuvise poznati tonovi bez obzira na nemir teraju me da usporim i potrazim novcanicu u torbi....Podzemni bluz, razliva se kroz noc, apsolutno neverovatna scena....Slucajnost je samo izgovor nemastovitih, pomislila sam na Kortasara….Nisam ja bila Maga, niti on bilo kakav Argentinac, ali sve je licilo na stranicu argentinskog romana...i vetar, i golo granje, i sumorna zora, pa i ovaj stari muzikant sa usnom harmonikom...
Zasto li sam obula te cizme sa visokim potpeticama, u ravnim cipelama vracala bih se brze; zasto bose noge, kosava postaje sve hladnija ; zasto nisam, ipak, pozvala taksi...Zasto nisam pustila da meUgren vozi do kuce;zasto brinem da ce mozdaNeko primetiti izjutra na kozi miris jakog i nedvosmisleno muskog Bossovog parfema, kada to i nije toliko bitno, uvek mogu da slazem kako sambirala poklon za npr Miodraga, pa je eto pafrem ostao sve do narednog dana...a mozda, se Neko sa puta vrati tek posle podneva, do tada cu se vec istusirati ili ce parfem izvetriti..A sta ako se vec vratio i zatekao praznu postelju?! Led u venama, od te pomisli...bolje da se vratim u hotel i da me nema do jutra....ako je kod kuce i vratim se sada bice vise nego ocigledno...Mogla sam tacno da ga zamislim..sedi na dvosedu, gleda,kao, racunar i skenira me pogledom...definitivno ne bih izdrzala taj pogled, ne tada ne jutros...Sve moje molitve bile su usmerene ka tome da se nije vratio, mada sam znala da verovatno i nije, ali taj osecaj, nesto kao krivica, pravio je najgore moguce, vrlo ponizavajuce, scenarije u mojoj glavi...
Ipak usporavam, da odslusam melodiju do kraja...My funny Valentine...podeseca na jedan san..
Muka mi je bilo od lake poezije, povrsnih ljubavi, besmislene srece svakodnevice…Zelela sam nesto vise…Mnogo vise tih veceri u café klubu Plato, dok sam, teska I proracunata, sedela sa drugaricama i slusala dzez; bila jedna normalna, pristojna devojka, koja razglaba o modi, o muzici i flertuje sa nekim nalickanim praznoglavcem za susednim stolom…a onda je usao I on…
Trazila sam utociste u necijem poljupcu i na necijim usnama, a njegova lepe reci koje je pretvarao u jos lepsa slova, ozbiljno suljuljala, i onako nestabilnu mi, ideju vernosti…Zelela sam prevaru,ljubavnu aferu sa prvim koji mi ukrade cvetic iz parka i otpeva “strejndzrs in d najt..tananaaaaaaa..”, na klupi Zemnuskog keja..Pa mogla je i Zemlja da se okrene naopacke….
Samo jejos trebaloda nadjem tog raspevanog lopova, negde…nekako…
A kroz njegove reci provlacilo se nesto, inspirativno, magnetno i privlacno..vrelo… strast je ljubavlju zvao,da li svesno praveci gresku, nisam znala…tek, njemu je to bilo isto…”Fatalnih i velikih ljubavi, draga moja Lady mozete imati bezbroj…skoro deset”…salio se, i kroz casu vina posmatrao me…osmehom vukao u krevet i zagrljaj…”Za strast je potrebna fatalnost, za ljubav ne”, branila sam svoje stavove, ali vec i sama nesigurna gde je tu istina...
Razumeo me je..dobro..jako dobro.. diskusije neme kao i one izrecene…Znao je sta da kaze i sta mislim, razumevao konflikt sto su isijavali iz mene, i lepo sve koristio u nasim malim igricama u dvoje… Bez suvisnih reci, pitanja i dodira…Samo poljupci..Bez Zasto, Kada, Koliko…Bez Ako i Ili…. Poljubac bez zbogom, do sledeceg susreta I nekog novog dana..
Pokusavajucida shvatim njegovu, shvatala sam i svoju strast. Gledajuci njega, pronalazila sebe……
Pustao mi je Toma Vejtsa u praskozorja i citao poeziju…Sklupcana u fotelji, kraj kvarcne peci, borila sam se sa zimom i uzivala…U velikim smedjim ocima, glasu, i golim ramenima nepokrivenih cebetom…
Njegova poezija, ziva u svakom stihu, golicala je i mastu i telo…Voleo je Mizeru i Crnjanskog. I ja sam je volela… ” O, ne budi mi srecna, bar ti mi ti”, cesto se setim njegovog glasa te nase novembarske zore, u nekim banalnim, frivolnim drustvima…
“I kombinacije bolje nema, zapravo, Vi ste draga, otkrovljenje za pisca…dah svezine skoro”, govorio je cesto…Moj dragi Ivo,imao je maste dovoljne za svih tridesetak dana mog najtajnijeg ispliva iz sigurnih bracnih voda te jeseni …
