Muka mi je bilo od lake poezije, povrsnih ljubavi, besmislene srece svakodnevice…Zelela sam nesto vise…Mnogo vise tih veceri u café klubu Plato, dok sam, teska I proracunata, sedela sa drugaricama i slusala dzez; bila jedna normalna, pristojna devojka, koja razglaba o modi, o muzici i flertuje sa nekim nalickanim praznoglavcem za susednim stolom…a onda je usao I on…

Trazila sam utociste u necijem poljupcu i na necijim usnama, a njegova lepe reci koje je pretvarao u jos lepsa slova, ozbiljno su  ljuljala, i onako nestabilnu mi, ideju vernosti…Zelela sam prevaru,ljubavnu aferu sa prvim koji mi ukrade cvetic iz parka i otpeva “strejndzrs in d najt..tananaaaaaaa..”, na klupi Zemnuskog keja..Pa mogla je i Zemlja da se okrene naopacke….

Samo je  jos trebalo  da nadjem tog raspevanog lopova, negde…nekako…

A kroz njegove reci provlacilo se nesto, inspirativno, magnetno i privlacno..vrelo… strast je ljubavlju zvao,da li svesno praveci gresku, nisam znala…tek, njemu je to bilo isto…”Fatalnih i velikih ljubavi, draga moja Lady mozete imati bezbroj…skoro deset”…salio se, i kroz casu vina posmatrao me…osmehom vukao u krevet i zagrljaj…”Za strast je potrebna fatalnost, za ljubav ne”, branila sam svoje stavove, ali vec i sama nesigurna gde je tu istina...

Razumeo me je..dobro..jako dobro.. diskusije neme kao i one izrecene…Znao je sta da kaze i sta mislim, razumevao konflikt sto su isijavali iz mene, i lepo sve koristio u nasim malim igricama u dvoje… Bez suvisnih reci, pitanja i dodira…Samo poljupci..Bez Zasto, Kada, Koliko…Bez Ako i Ili…. Poljubac bez zbogom, do sledeceg susreta I nekog novog dana..

Pokusavajuci  da shvatim njegovu, shvatala sam i svoju strast. Gledajuci njega, pronalazila sebe……

Pustao mi je Toma Vejtsa u praskozorja i citao poeziju…Sklupcana u fotelji, kraj kvarcne peci, borila sam se sa zimom i uzivala…U velikim smedjim ocima, glasu, i golim ramenima nepokrivenih cebetom…

Njegova poezija, ziva u svakom stihu, golicala je i mastu i telo…Voleo je Mizeru i Crnjanskog. I ja sam je volela… ” O, ne budi mi srecna, bar ti mi ti”, cesto se setim njegovog glasa te nase novembarske zore, u nekim banalnim, frivolnim drustvima…

“I kombinacije bolje nema, zapravo, Vi ste draga, otkrovljenje za pisca…dah svezine skoro”, govorio je cesto…Moj dragi Ivo,imao je maste dovoljne za svih tridesetak dana mog najtajnijeg ispliva iz sigurnih bracnih voda te jeseni …