Lilith

Ćutanje

Dođeš tako u fazu neizgovorivosti...

Kada se pitaš do koje mere čovek može biti glup i lud i blesav i naivan i...

Kada ti je nejasno zbog čega ti je dato da otvaraš usta i usnama oblikuješ reči...

Kada jednu reč moraš u sebi da ponoviš više puta ne bi li joj uhvatila smisao... a svakim ponavljanjem reč postaje sve više to što jeste – puka kombinacija glasova, a  sve manje ono što želiš da bude – odgovarajući opis sopstvene suštine...

Ako reč uopšte ima suštinu...

Ako nije samo površna sena neizgovorivog...

Jbt, odoh u čist platonizam...

I tako i dalje ćutiš... a to ćutanje prestane da bude pasivni bojkot spoljašnjeg sveta...i polako se uvuče i inficira svaki deo bića...postane unutrašnje ćutanje... ono neizrecivo, jel’te... logično...čim je ćutanje...

Sedneš npr. negde, kraj nekog, pokažeš prstom da ti donesu produženi bez mleka jer je izlišno trošiti dah na banalne stvari i spremiš se da kažeš... zagrabiš vazduh kao da se spremaš za ronjenje na dah, obližeš usne, zenicama fokusiraš te neke zenice pred sobom, počneš bolnu proceduru razdvajanja usana koje su kao srasle i pružaju težak otpor...i... odjednom ti se javi praznina... Ništa. Bezmislenost. Besmisao. Zašto bih išta rekla? Zašto bi to zanimalo tog koji je seo prekoputa... taj je ionako došao da bude saslušan ne i da čuje... nasmeješ se samom sebi, iskreneš glavu ispitivački u levu stranu i procediš kroz osmeh koji već prelazi u hronični facijalni spazam – I... šta ima novo kod tebe...?

Dok bubne opne prelaze kilometražu,  a racio se stavlja na uslugu neumornom govorniku na susednoj stolici... pokušavaš da utihneš ono neizgovorivo koje već danima vrišti negde duboko u tebi... i da se raduješ tome što će i ovom danu uskoro doći kraj...

Ah, blagodeti ćutanja...

Neobujmive misli.

Neizreciva stanja.

I samoća koja neumitno protiče kroz krvotok...

{ 12:53, 31/7/2008 } { Poslao/la III }

treba biti otvoren za nove stvari
za spoznaje i nove ljude, nove doživljaje
kad oči porastu onda je sve interesantno
pa čak i u običnim svakodnevnim stvarima
pronalaziš razlike i zapitaš se, da li se zapitaš
kako to, zašto baš sad...

{ 13:28, 31/7/2008 } { Poslao/la mazzapsycho }

dobro tebi to oblikovanje ide, koliko mogu da primetim...
možda prsti neće da ćute.

a da probaš dodirom da izražavaš?

{ 13:53, 31/7/2008 } { Poslao/la Sarah K. }

Treba znati ćutati.
Ne ume to svako...

{ 14:44, 31/7/2008 } { Poslao/la Lilith }

@III...postavljati pitanja je ok... samo dodje vreme kada ti ponestane odgovora...

@mazza... opisivala kruznice... upisivala trouglove... prstima... samo jos nikako da izrazim...

@Sarah... saznajem da je moguce i govoriti a cutati...u sebi...

{ 16:10, 31/7/2008 } { Poslao/la Tresnja }

Ne može se ni sa svakim ćutati... meni je sve teže, kako vreme prolazi, da ne ćutim.

{ 17:59, 31/7/2008 } { Poslao/la Specificna }

Cutanje je sastavni deo govora, i vice versa...
Neke stvari su jednostavno povezane...

{ 20:14, 31/7/2008 } { Poslao/la yin }

neumorni govornici ne zele cak ni da budu saslusani.
oni samo zele da govore a da preko puta njih sedi nesto zivo.po mogucstvu covek.
cutanje nije uvek i tisina.
ili bar ne ona sustinska, kada citavo bice utihne i to postane nacin na koji se zivi.
kada se to desi, stolica na kojoj smo do juce sedeli i slusali govornike, ostane prazna.
zauvek.
faza je postala nacin.tisina je postala stanje svesti.
tada pocinje "novo doba" za onog koji zivi tisinu.

{ 10:33, 1/8/2008 } { Poslao/la Lilith }

@Tresnja... zapravo... moze se cutati sa svakim, kada to prestane biti usmereno na druge vec postane sastavni deo bica... tada se ulazi u drugu krajnost - kao sto drugi govore sebe radi, ti pocinjes iz istih razloga da cutis nadajuci se da ce neko cuti i prepoznati tvoje cutanje kao poruku...

@Specificna... istina... drugi nacin da se saopsti...

@yin... slazem se da cutanje i tisina nisu isto... razlikuje ih sadrzaj i (ne) postojanje zelje da se nesto saopsti...