Sve sam ti rekao. Nisam mogao više ništa da krijem. Jednostavno je cela priča izletela između nas, i, evo, situacija je takva: Tu smo na ovoj ledini, s nepoverenjem i bez reči gledamo jedno u drugo, i ne znamo koji je sledeće potez.

Šta da kažem?
Verovatno se i ti boriš s rečima i ne znaš neku bolju ideju kako da prekineš ovu muklu tišinu. Poput  učesnika u nekakvom dvoboju kružimo zajedno oko neke tačke i posmatramo se, proučavamo jedno drugo smrknutim pogledom. Svakog trena može neko da udari.

Kako da prekinem ovu tešku situaciju?
Posle onolike priče ja više ne mogu naći ni jednu reč, prazan sam, misli mi i dalje rade ogromnom brzinom da pronađu rešenje, a njega nema. Ćutim jer ne znam drugo.

Istina stvara nepoverenje, rekao bih. Nije ništa više isto kao što je bilo pre ove priče. Tvoje iznenađenje i osećaj neprijatnosti su očigledni. Povlačiš se iz naših odnosa ogromnom brzinom, mogu li smatrati da sam prokockao tvoje poverenje?

A šta sam zapravo želeo? Rekao sam ti istinu baš zbog suprotnog efekta, hteo sam da zadobijem tvoje poverenje, da veza između nas bude još jača, a da tvoja želja da budeš sa mnom bude još veća.

Istina, izgleda, plaši ljude, ne mogu da je podnesu.

I tako, danima već, bez ikakve ideje kako izbeći ovo ništavilo u koje sam upao, pokušavam da doprem do nekih meni veoma važnih osoba, onih do kojih mi je stalo, a ipak sam ih oterao od sebe. Zašto?

Bog će ga znati.

Jednu od njih sam voleo. Ali nema je više u mom životu. Samo sam joj rekao da više nećemo kontaktirati. I to je to. Nikakva opravdanja, nikakvi izgovori. Tog trenutka sam poželeo da je nema. I nema je više u mom životu.

A kako mi nedostaje...

Da joj poklonim ovo malo ljubavi što sam još sačuvao u ovom bezosećajnom svetu koji me rastrzao na sve strane. Ali nje nema, neće je ni biti. Samo večeras nešto baš želim da je pored mene. Znam da će me proći. Al dok prođe malko će potrajati...

Ona je daleko, verujem da sam je mnogo povredio svojim odguravanjem u stranu. Znam da me je mnogo volela. Prokleta daljina, koje se umetnula između nas, nemogućnost da u 21. veku sretneš nekog. Ko da živim u nekoj džungli jebote...

Ma koji đavo ću koga i da vidim? Šta će mi drage osobe? Kome još to treba? Buaaahhh!

Samo još više da činiš srce ranjivim.

Jel primećuje neko ovu samoživost u mojim rečima?

NE!

Ja nisam takav. Ja nisam taj čovek koji će samo na sebe misliti. Delujem tako. Samo to. Ništa više.

Eh, kad bih mogao da svoju ljubav dovučem ovde kod sebe, da živimo neki naš život.

Koji je moj problem?

Da, baš me to interesuje, koji je moj problem?

Veliki jeste, za sigurno, toliko veliki da sam stalno ukočen u jednom prokletom mestu, bez ikakvih mogućnosti za bilo kakav napredak. Ali problem je u tome što sam ukočio u jednoj ogromnoj kaljuzi...Nikako da izađem na suvo, već samo zaglibljen bespomoćno posmatram unaokolo. Nije mi drugo, ali strašno smrdi...

Кад зажелим  те

ноћ постане тешка и пуста.

И седим тад сам у мраку

посматрам корпу са воћем

што ми је горко

и скинем кошуљу

тешку и мокру од зноја

и удишем ваздух врео

и не чујем и

не видим и

сунце што ће доћи

ми није мило

и време што нас изједа

тада стане и

све не постоји

само срце

издајнички лупа

неће да стане

само лупа

јаче

и јаче

док памет не стане.

Не знаш ти

кад те жеља мори

да још једном је видиш

па макар умро,

не знаш ти,

кад чаша утеху не пружа,

кад је рука безвољна,

дрхтава,

кад ти око врата

удав стеже па гласа немаш

да је дозовеш,

не знаш ти,

кад очима не видиш

јер их љутило затвара,

кад свака песма извлачи ти сузу,

чупа срце,

па боли,

не знаш ти кад је нема,

а желиш је,

па си сам целу ноћ,

а ноћ је дуга,

предуга,

никад се неће повући,

не знаш ти,

кад почне да бледи,

и куца ситан сат,

а ти се питаш

како још један дан да издржиш,

а не можеш да заспиш,

не да ти се,

а само тако можеш да је сретнеш

За руку да је ухватиш

да је загрлиш,

мир да нађеш,

и снагу да овај живот

живиш.