I tako, danima već, bez ikakve ideje kako izbeći ovo ništavilo u koje sam upao, pokušavam da doprem do nekih meni veoma važnih osoba, onih do kojih mi je stalo, a ipak sam ih oterao od sebe. Zašto?

Bog će ga znati.

Jednu od njih sam voleo. Ali nema je više u mom životu. Samo sam joj rekao da više nećemo kontaktirati. I to je to. Nikakva opravdanja, nikakvi izgovori. Tog trenutka sam poželeo da je nema. I nema je više u mom životu.

A kako mi nedostaje...

Da joj poklonim ovo malo ljubavi što sam još sačuvao u ovom bezosećajnom svetu koji me rastrzao na sve strane. Ali nje nema, neće je ni biti. Samo večeras nešto baš želim da je pored mene. Znam da će me proći. Al dok prođe malko će potrajati...

Ona je daleko, verujem da sam je mnogo povredio svojim odguravanjem u stranu. Znam da me je mnogo volela. Prokleta daljina, koje se umetnula između nas, nemogućnost da u 21. veku sretneš nekog. Ko da živim u nekoj džungli jebote...

Ma koji đavo ću koga i da vidim? Šta će mi drage osobe? Kome još to treba? Buaaahhh!

Samo još više da činiš srce ranjivim.

Jel primećuje neko ovu samoživost u mojim rečima?

NE!

Ja nisam takav. Ja nisam taj čovek koji će samo na sebe misliti. Delujem tako. Samo to. Ništa više.

Eh, kad bih mogao da svoju ljubav dovučem ovde kod sebe, da živimo neki naš život.

Koji je moj problem?

Da, baš me to interesuje, koji je moj problem?

Veliki jeste, za sigurno, toliko veliki da sam stalno ukočen u jednom prokletom mestu, bez ikakvih mogućnosti za bilo kakav napredak. Ali problem je u tome što sam ukočio u jednoj ogromnoj kaljuzi...Nikako da izađem na suvo, već samo zaglibljen bespomoćno posmatram unaokolo. Nije mi drugo, ali strašno smrdi...