Неке своје мисли једнотавно не могу да упакујем, и да буду допадљиве и поучне, интересантне, а да звуче онако песнички. Песнички, као код Васка Попе, али би ипак и примесу Бећковића да мало убацим у све то. Ових дана умем лепо да се осећам и да та своја осећања преточим у лепо расположење, али  и у чисту уживанцију. Волим да будем спонтан, и то ми се ових дана дешава често. Ипак, осећам и мало носталгије за неким прошлим временима, и неким особама које су ме сада већ и заборавиле, потиснуле дубоко у себе да се никад не вратим. Е, ја њих нисам заборавио изгледа. Увек кад сам лепо расположен у мени прораде те емоције и копкају, цеде ме, и увек на крају испадне нека пијанка, и неки џумбус, и ја се онда вратим у стање пређашње, стање нерасположења и неемоционалности.
Тако се ја лечим од успомена.