Djurdjevak

               Još uvek je neopozivo jasno pamtila sve za njih vezano.

               Način na koji joj je dolazio. Tražio da bude njegova i ničija više. Muziku koju joj je opisivao. Stihove koje je pleo oko njene glave. Pisma koja joj je slao. Njegove priče. Način na koji  je zahtevao njene usne, kosu, bedra. Njegovu sreću i njegovu tugu. Bol i jad. Neopisivo i ljudskom umu nezamislivo osećanje obostranog straha.

-         Ubićemo jedno drugo, rekao je.

-         Dakle... ovo je kraj? pitala je.

-         Ti voliš mene, znam. Ja volim tebe, i to znaš. Pusti ti mene. Živi svoj život. Ja ću svoj. Ništa ovo ne valja. Ovo je sve nenormalno.

-         Dakle, ovo je kraj? ponovila je.

 Nije odgovorio. Ni reč. Nikada više.

 Nije ni pokušala da ga zaboravi. Dao joj je mnogo više od bilo kog,  živog ili mrtvog. Zaslužan za

njen osmeh, njene suze... titraj srca, treptaj ispod pupka, grč u tabanima koja nisu znala da pronađu put... za radost i za bol... zaslužan za olovku vraćenu u ruke... za prepoznavanje nadljudske radosti koja se rodila samo da bi proslavila ljubav.

-         Pijemo kafu?

-         Naravno.

-         Turska. Bez šećera. Dupla. - reče, ponoseći se svojom savršenom memorijom.

-         Moram da te razočaram. Već neko vreme pijem samo nes. Osim posle buđenja.

-         Pa, šta ću sad?! Čekaj, otići ću do dragstora.

-         Zašto bi?

      Zaronila je u svoju ogromnu bež torbu i pobedonosno izvadila kutijicu sa nes kafom. Nasmešila se.

-         Vidiš?

-         Kao i uvek. Žena na sve spremna, pogledao ju je šeretski. – Mogu da nabrojim šta sve nosiš unutra.

-         Ne pokušavaj. To jedva da znam i ja.

-         Ma, naravno. Sve, sve, ali nes u torbi...pretera!

-         Hvataj!

      Dobacila mu je kutiju.

-         Dve kašičice. Velika šolja. Ledena voda. Ne mućkaj, samo promešaj.

-         Tebe je zaista lako ugostiti. I kisela. Sa limunom. Što hladnija.

-         Bravo, majstore! Sve pamtiš. Ja ponekad ne mogu da se setim ni rođenog imena. I požuri, brate slatki. Daj da se k'o ljudi ispričamo.

      Kad se posle nekoliko minuta pojavio noseći poslužavnik u rukama, ona je spavala, naslonjena na savijenu pesnicu. Uvek je sedela tako, sa jednom nogom ispod sebe. Stajao je i gledao. Preletela je okean, ali bi se svako mogao zakleti da je krenula negde u izlazak. Znao je. Odmah posle carinske kontrole, ušla je u prvi restoran na aerodromu, sigurnim korakom produžila do wc-a, za sobom okrenula ključ, iz torbe izvadila pakovanje vlažnih maramica, svukla sa sebe odeću, svaki milimetar tela obrisala maramicama, bacajući jednu za drugom, presvukla veš, stavila dezodorans, obukla suknju i košulju od materijala koji se ne gužva, pažljivo spakovala sve što je imala na sebi u avionu, vratila u putnu torbu, zatim očistila lice, ispljuskala se ledenom vodom, nanovo nanela kremu, maskaru, ruž i fiksirajući tonik. Nanela je još kap-dve parfema, namestila ešarpu, očešljala se oštrim, skoro grubim pokretima, promenila cipele, stvari iz jedne prebacila u drugu ručnu torbu, pogledala se još jednom u ogledalu, i izašla. Prolazno vreme, sve u svemu, ne duže od 11 minuta. Jedna od stvari koja ga je kod nje očaravala. Za razliku od svih drugih žena koje je poznavao, ona se najkraće spremala za izlazak, a najduže za krevet. Pamtio je i to, kao i što-šta drugo.

       Spustio je poslužavnik. Stavio joj je jastuk ispod ruke, pažljivo joj nameštajući lakat i glavu. Skinuo joj je cipele. Sanjivo ga je pogledala kad joj je skinuo naočare.

-         Spavaj, prošaputao je.

      Pokrio ju je pokrivačem sa kreveta. Nikad nije spavala duže od dva sata. I toga se sećao. Okrenuo je prekidač, i sada se samo ulično svetlo igralo po sobi. Seo je u fotelju, prekrštajući nogu preko noge, i zagledan u kosu koja joj se rasula po licu, osluškivao umekšane tonove grada.

ò

      Odnekud su se dovlačili poznati, primamljivi mirisi. Otvorila je oči. Tavanica joj se učinila poznatom. Nameštaj baš i ne. Zbunjeno je sela na ivicu kreveta. Žmirkala je sanjivo razgledajući. Ustala je, previše naglo za svoje vrtoglavice. Prstima je prešla preko čela, lagano se mršteći. Beograd. Setila se. U Beogradu sam.

-         Bogdane?

-         Evo me, cvete.

-         Pa, koliko sam ja to spavala?

-         Onoliko koliko je trebalo. Dovoljno, rekao bih.

-         Mogu li...?

-         Naravno. Raspakovao sam ti stvari. Sve ćeš naći u kupatilu. Idi.

      Prošla je pored njega, lagano mu dodirnuvši obraz. Stresao se. Znao je – radila je to nesvesno. Krenuo je za njom da joj otvori vrata kupatila. On je produžio ka kuhinji veličine krletke. Ona mora najpre kafu da popije, ogromnu. I to je pamtio. Inače...''posvađaćemo se za sekundu''. Koliko puta mu je rekla ''ne pitaj me ništa pre prve kafe''? Koliko puta je to zaboravio? Mogao je da nacrta onaj trenutak kad podigne čelo, isturi bradu, kako sevne iz zenice, i najpre, jedva čujno, izgovori ono svoje, lagano otegnuto ''nemoj''. Zatim, glasnije...''nemoj, molim te, nemoj''. On bi se primio, zalepio bi se za to njeno ''molim te'' i počeo svoju večitu priču o očekivanjima. ''Ne može da bude kako ti očekuješ. Nije život kafana, pa da uđeš i poručiš'', podizao bi glas i zamahao rukama. Puštala ga je, on bi grmeo sve jače, kao izazvan očima koje su se lagano punile suzama. Te suze... razbesneo bi se, i zato što plače, i zato što je znao da je povređuje, i zato što je prvi počeo, i zato što nije mogao da se suzdrži, i zato što je hteo da je pokrene, i zato što ju je vikom čikao da ustane i ode, da mu kaže da odjebe, da mu sruči svašta u lice.

      Posle bi ćutali. Prilazio bi, spuštajući glas, izvinjavao se, ne moleći za oproštaj, gadio se samom sebi, a ona bi ga gledala mirno, i govorila, opet, ''nemoj, nemoj, molim te''. Sve je bilo isto ili slično. ''Hajde da se svađamo'', znao je da kaže kao da su se ulenjili, pa bi valjalo nešto raditi. ''Dosadan nam je mir.''

     Mogao je grmeti zbog bilo čega, a najviše zato što nije pazila na sebe, najžešće kad joj je u očima otkrivao pramen iznenadne magle, ili senku koja bi joj prešla preko lica, sasvim odjednom, na zvuk neke pesme, na nešto iz sećanja. ''Promeni misli'', vikao je, ''nesposobna si da promeniš misli, ne umeš da se promeniš, nećeš da budeš svoja i bolja, suprotstavi mi se, pokreni se, viči na mene, volim kad vičeš na mene, ako vičeš - znači da ti je stalo, viči, ustani, idi, oteraj me dođavola, uradi nešto, ne daj mi na tebe...'' Otvarala bi usta, i zatvarala ih. Sve do onog jutra, kad je usred kafe, prećutala svoje večito, molećivo ''nemoj''. Sevnula je iz oka, negde u potiljku zakucalo mu je, kao upozorenje, sve posle bilo je smešana, izmiksovana, nedeljiva, nerazjašnjena gomila tonova i slika... nikad nije uspeo da razluči kojim redom, niti da ih razdvoji, iako je taj film otada vrteo svakodnevno, hiljadu puta, satima, ili na tren, svejedno,... nikad ni dan nije prošao da ga se ne seti.  

      Ustala je... stolica je pala i udarila u sudoperu... elegantno, iz zgloba, jedva primetnim pokretom, kao da sa dlana ispušta leptira, osim što je prstima čvrsto držala ručku, izbacila je šolju... šolja je pukla, kafa je prsnula po zidovima, njemu, podu, svuda... vrisnula je ''dosta!''... ponovila je ''prekini već jednom!''... pomela rukom sa stola na pod čaše sa kiselom, pepeljaru, svoje i njegove cigarete, upaljače, jogurt i  kifle koje tek što je doneo iz pekare... zatim se nagla preko stola, unoseći mu grudi i grlo u lice, stegla mu dlanovima obraze, i prosiktala... ''rekla sam ti, molila sam te sto puta, ne diraj me dok ne popijem ovu prvu, jutarnju, jebenu kafu!''... i... ta psovka, bilo je kao da je ispljunula žabu, krastavu, lepljivu, odvratnu, zelenu žabetinu... odjednom svestan ršuma koji je napravila u kuhinji, poleteo je za njom... u hodu je skidala majicu u kojoj je spavala, zbacivala s nogu papuče, činilo mu se istovremeno je zakopčavala grudnjak, gurala noge u sandale, uvlačila se u suknju... govoreći, ponavljajući ''kreten, idiot, luda, kreten, idiot, luda''... ubacivala je stvari u torbu, bez ikakvog reda, kosa joj je letela na sve strane... besno ju je ščepala i vezala u rep... dohvatio ju je za lakat, okrenuo je ka sebi, naglo, kvrcnulo je, čuo je, nije mario, gledao joj je u usta, čekajući da ih još samo jednom otvori i opsuje, samo još jednom, zna li ona da nikada nije zaboravio ni oprostio ono ''ne tucam se sa svojim drugovima'', zna li da je i tad pomislio na isto, kao da joj se sa jezika spustila žaba, zna li da je svesno oturao od sebe sećanje i na njen glas i na tu reč, samo da ne pokvari nebesko što mu je dala... a sad ovo...''jebenu kafu''... držao ju je za zglobove, stezao ih, besan... ''hajde, još samo da me udariš, pa da završiš'' jedva da mu je doprlo do svesti... odbacio ju je... pala je pored kreveta, udarajući glavom o ivicu... naočare su odletele... po tom je krevetu kuckao slušalicom, i govorio joj ''ovo je tvoja polovina, čeka te''... naglo osvešćen, kleknuo je, podigao u naručje... nije mogla da vidi ni suze, ni kajanje, ni da čuje kako joj šapuće da je voli, ni kako je moli da mu oprosti, nije, onesvešćena, znala ni da ju je ljubio... podigao do kreveta, umio joj vodom lice... zatreptala je, zbunjeno, pogledala da neopisivo ugašenim očima... ustala, poravnala odeću dlanom, i... otišla...

        Sreli su se slučajno, posle nešto više od godinu dana. Letela je istim avionom. Prišao joj je, čitala je nešto, spustio se da im oči budu u istoj visini, i, od svega što je trebalo da kaže, od celih govora koje je spremao u noćima bez sna, od sveg kajanja koje je u sebi imao, ni jedan jedini odlomak, ni jedna druga reč mu nije došla u sećanje. U istom času kad je izgovorio ''Cvete'' pogledala ga je, iznenađeno, zaprepašćeno, pomerala se na slobodno sedište, hvatajući ga za ruku, povlačeći ga za sobom... nije mario što joj se oči opet pune suzama... neka je, neka plače, mislio je... nije mario što su neki putnici već okrenuli glave, a neki se udobnije smeštali kako bi sve videli i čuli... naslonio je njenu glavu na svoje rame, i jedino što je umeo, jedino što je mogao, bilo je da ponavlja u nedogled...''Cvete, moj cvete.''

-         Hej! Gde si ti odlutao?

Prenuo se.

-         U pravi čas! Umalo mi ne pokipe kafa!

-         Ne ljutiš se što sam uzela tvoju majicu?

-         Ma, kakvi. Pa, šta misliš, zašto sam je ostavio tamo? Čista je. I popeglana.

-         Mrzim da peglam. Šta ti to lepo miriše?

Nasmejana, sveža, mokre kose smotane pod peškir, podigla je poklopac.

-         Sataraš!, viknula je, radujući se kao dete.

-         Sataraš!, ponovio je, ponosno ispravljajući ramena.

-         Pa... otkud... kako?

-         Tako. Rešio. Naučio. Kad mi jednom dođeš na doručak...

-         Ti si moje privatno čudo. A sad... daš tu kafu?

     Pravio se da ne primećuje senku koja joj je kao oblak prešla preko lica. Znao je da se i ona setila poslednje zajedničke kafe... i svega... Kao i on, i ona je sjajno pamtila. Zato je sada ćutao. Namerno. Povremeno bi je pogledao. Prinosio je upaljač, paleći joj cigarete, oćutavši koliko često se dohvata paklice. Sedela je, sa nogama podignutim i prekrštenim na ivici stolice, ispod majice ( koju je trebalo odavno škartirati, ali nije, zbog nje ), ocrtavala su joj se kolena. Jednom je rukom držala cigaretu i šolju ( i sad se divio kako joj to uspeva), a drugom je držala peškir i brisala kosu, vrteći glavom amo-tamo. Na licu nekoliko bora više. Nisu bile smejalice. Još uvek ista, mislio je. Nešto mršavija u licu. Sa kose joj je kapalo na majicu. Mirisala je isto. Na breskve. Cela...

      Skočio je sa stolice umalo je ne prevrnuvši. Trgla se. Leđa su mu nestajala u malom hodniku. Vratio se. Stao iza nje. Uzeo joj je pešir iz ruke. Nastavio je da joj kupi vlagu sa kose, lagano, a onda je počeo da je češlja... Zabacila je glavu, obrglivši kolena rukama, i pogledala ga tako, preko glave. Nasmešila se, setno. Znao je i zašto. Nekada, pre milion godina, pitala ga je, kao dete...''A je li... da li bi ti mene, na primer, češljao?'', a onda, kad je rekao da bi, uvek, začuđena, kao zatečena, rekla... ''Ma, ne, ne moraš... ali je lepo znati da bi.'' Kafa se hladila. Cigarete su dogorele, pa ih je slepila prstima za dno pepeljare. Ćutali su. Nekadašnja bliskost vratila se kao nikad prekinuta nit paučine.

-         Bliznakinjo moja, prošaptao joj je u pramen kraj ušne resice.

Znao je da se nasmešila.

    Nekoliko sati kasnije, na plavoj mušemi, iz starih, plehanih tanjira (njen izum i izbor sa jedne od lokalnih pijaca) jeli su sataraš. Hlebom i prstima. Još jedan od njenih izuma. ''Sataraš se jede isključivo putem umakanja hleba u isti!'' On bi i sendvič nožem sekao. Sad su umakali hleb, hlebom mrvili sir, i prejedali se.

-         Pući ću, časna reč. Samo ću se raspolutiti kao dinja!

-         Ćuti i jedi. Neću ti ništa drugo dati do sutra.

-         Cicijo!

-         Ti si luda! Ja ništa drugo ne umem da spremim, a i ovo sam vežbao, ne pitaj...

-         Koliko?, pogledala ga je ozbiljno kao da joj život zavisi od tog odgovora.

-         Pet-šest šerpi, i jedna ringla.

     Zastala je, nakrivljene glave,  sa hlebom na pola puta do usta. Gledala ga je, čekajući da opovrgne što je rekao, a onda je počelo... ono što je oduvek najviše voleo... Osmeh u očima, pa na nosu, pa na usnama... tihi cilik i kikot, i smeh... Smejala se, i smejala, glava joj je letela napred-nazad, zatvarala je oči, nos joj se mreškao, zubi bljeskali, ramena su joj se tresla... Nikad nije marila kako izgleda kad se smeje, zato je bilo najbolje, zato je bilo za pamćenje, zato je taj smeh tražio ma gde da je bio, i svaki drugačiji, tuđi, poredio bi na štetu tog drugog. Jednom rukom se držala za stomak, drugom brisala oči ispod naočara.

-         Bože, ako si ti normalan... Stvarno?!

-         Stvarno.

-         Ludo jedna!

     Time se sve vratilo na početak. Ništa nije bilo zaboravljeno, samo oprošteno i pomereno u stanu, kao tek oprani sudovi.

     Prošetali su Knez Mihailovom, dole, do Kalemegdana, svrativši usput u baštu kod ''Grčke kraljice''. On je pio rakiju, ona belo vino. Hodali su parkom, laganim korakom, jedno pored drugog, potpuno prirodno stavila mu je svoj dlan u šaku, smenjivali su se rečenicama, izmešali knjige, muziku, politiku, svet, Srbiju, pozorište, upadali jedno drugom u reč, odmačinjali se jedno do drugog, zastajkivali, izmahivali rukama, praskali u smeh, bivali ozbiljni, ubeđivali jedno drugo, ponovno se primičući nadlanicama, čas živo, čas ne pomerajući se, preskačući vreme. Pevao joj je. Ona se smejala, zadivljeno ga gledajući. Plesao je, hvatajući se rukama za drvo, a ona je pljeskala rukama kao dete: ''Joššššš!'' Nije ih bilo briga za svet. Svet je ionako postajao ništavan i nestajao je kad god bi bili zajedno. Na ušću, obgrlila je ramena rukama. Stao je iza nje, sa rukama preko njenih, i bradom naslonjenom na njenu kosu. Zaćutali su.

-         Nisi ga popio, rekla je.

-         Nisam.

     Vratili su se tišini. Stajali na istom mestu do sumraka. Bez ijedne reči. Umorili su se pričajući. Ostalo je da se nekako vrate na klupu. Tako su zvali svako mesto gde bi mu mogla staviti glavu u krilo, dok joj on čita svoje knjige, gde ona pevuši, svako mesto na kome govore jedno drugom o sebi. Njemu je to išlo lako. Njoj – jedva. Progonio ju je svojim sumnjama. Milion puta ponovio kako se razlikuje od njega. Da nisu jedno za drugo. Da on nije za nju. Kako je porasla kao cvet. A on je cveće lomio i mrvio. I nije ga razumeo. I uvek je mislio kako mu nešto taji i krije. I stalno govorio kako je hoće bez oklopa. Kinjio ju je, i tražio da mu ne dozvoljava da je kinji. Da mu se odupre. Da se bori za sebe. Znao je da zagrmi kao oluja, i da bude mazan kao mače. Da se pojavi kad oseti da joj zatreba. Da se smeje, i da nju zasmejava. Da spusti glas, tako da joj se naježi vrat. Da joj šapne ''Breskvice''. Da kida glasom i rukama kudeći narod i svet, hvaleći svoju osamu. Umeo je da zasuzi na liturgijama, da je zasmejava satima, i da joj traži znakove ljubomore kad joj priča o nekadašnjim ženama. (Nije ih bilo. Dopadale su joj se njegove bivše.)

       I znao je... znao je, oduvek, da ga nikad ne bi lagala, mada ju je stalno optuživao da nešto prećutkuje. Znao je da mu zato o njemu nikad do kraja nije ispričala, i taj nepoznati, taj NN, stajao je između njih kao kost u grlu, grebao ih je, zakašljavao, nije im dao da se nadišu, vrio je kao lava u vulkanu; oprezno su koračali, da vulkan ne pokrenu, prećutno su zastajali, oboje, na samoj ivici provalije koja se zvala njegovim imenom. Nije stigao da ga zamrzi. Samo je, začuđen nad samim sobom, pokušavao da je izleči od te ljubavi, radio je to, kao u inat sebi, priznavajući da mu je stalo, da mu je strašno stalo do te male. Za drugom, takvom, ne bi se ni okrenuo. Drugu, takvu, ne bi sačekao ni preko ulice. A ona mu je izmicala, nezavršenim rečenicama, prekinutim glasom, pesmom koja bi joj spustila ramena, iznenadnim tišinama, dugim pauzama kad bi o njemu govorila... Ona, koja je znala njemu samom da satima priča ko je i kakav je i koliko vredi, kao da je gubila i dah i reči kad bi je za tog, drugog, upitao. Sve je o njoj znao. Ostalo mu je još to da sazna. Posvađali su se, ona je otišla, sad je ponovo tu... odsešće kod njega nekoliko dana, nije se usudio da pita na koliko je došla, nije se usudio ni da se nada, ni da misli...

       O, da... dodirivali su se. Jesu, spavali su jedno kraj drugog. Bi li ga nazvali ludim kad bi rekao da je sve o njemu znala, sve o njoj znao što se ticalo vođenja ljubavi, a ipak, nikad nisu? Bi li ga nazvali budalom, što ju je uspavljivao grleći je, uzdržavajući se da je u sebe ne uvuče tako sitnu, hladeći svoje želje, da ih ona ne primeti, strahujući da ne oseti kako mu se koči i ledi u rukama... jer... Ne bi podneo. Od nje, ne. Umro bi da je dodirne, a da ga njeno telo odgurne.

       Satima su o tome razgovarali. Pravio se da je neko drugi, da analizira tuđe želje i htenja, a ona mu je otvarala sebe kao kajsiju, nudila mu je svoje misli i osećanja, mogao je da ih opipa, zagrize, okusi... Čuvao ju je od nje same i od sebe, ludog. Kad bi otišla u šetnju, kupovinu, na kafu, bez njega, grizao je jastuk, udarao pesnicom u postelju, šutirao je okolo, bacao u vis knjige i odeću, i brižno sve dovodio u red, da ništa ne primeti kad se vrati. Njegov devojčurak. Njegov cvet. Koliko je noći proveo budan, ne nalazeći sebi mira, vraćajući u sećanje njen pospani glas, i ono njeno ''hladno mi je, uvij me u sebe kao u ćebe'', koliko puta je ljubio kosu, greleći je obema rukama, koliko puta je osluškivao njen jecaj u snu, nadajući se da će da razazna koje to ime doziva, plačno, otegnuto, nesrećno, za kim to pati, koga to sanja, besno i bespomoćno želeći da razazna slogove, pa da joj, čim otvore oči, pljusne to ime u lice, da vidi kako će reagovati, šta će reći, hoće li se zagrcnuti slovima. Posle je smirivao sebe. Razgovarali su o tome kao da se radi o nekom drugom.

          ''Želim da se ljubim sa tobom.''

          ''Hoću da me držiš u krilu.''

          ''Volela bih da ulaziš u mene jako polako i jako dugo.''

          ''Ja bih da se izlijem na tebe, i da se ti izliješ na mene.''

          ''Sve bih sa tobom probala.''

          ''Hajde da se pustimo.''

          ''Da mi se zavrti u glavi.''

          ''... da me nema...''

          ''... da nestanem.''

           Bi li mu iko poverovao kad bi rekao da nije bilo... ni ljubljenja, ni krila, ni izlivanja, ni probanja, ni puštanja, nije se vrtelo u glavi, i nisu nestajali... samo su kao dva ostarela, dosadna psiho-seksologa, ozbiljno i otvoreno rastakali svoje misli i želje kao vino... lagano dosipajući u flaše ili bokale, da ne puca, da se ne proliva, da ne pravi venac, da se ne uzmulja. Govorio je i sebi i njoj da je lud. Da, mora biti da je lud. Kad nije bila tu, uz njega, zvao bi je telefonom, i satima nalazio teme, odlazio, pa se vraćao u razgovoru, samo da čuje kako joj zvoni glas, samo za onaj trenutak kad ga spusti, kad mu u uvo prošapuće ''uželela sam te se'', samo za onaj čas, kad bi, odjednom, ni iz čega, rekao ''ljubim ti kuk'', a ona šapnula ''nemojjj''. Gledao je kako joj se najsitnije dlačice kose na vratu ježe, kako joj se koža ježi kao od ledenog vetra, kad joj zagnjuri nos između ramena i vrata. Ludeo je, i znao je da ludi, od želje. Bio bi još luđi da je pokušao, da je krenuo, da je zatražio, da je učinio samo jedan pokret koji ne bi dozvolila. Povlačio se, zaranjao u sebe, govorio joj je da će učiniti neku glupost, nešto sa udatim ženama, milicijom, pijancima, a ona je znala da neće, da ne može ni da zamisli ijednu drugu. Povremeno bi se napijao, divlje, žestoko, odjednom. Sručivao bi u sebe rakiju za rakijom, odlazeći u bircuze pokraj pijaca, tamo gde rakiju služe iz kratkih, debelih čaša za vodu. Nije mario ni birao koju će rakiju piti, samo da se napije, samo da se što brže obeznani, samo da sam od sebe sakrije. Takmičio bi se sam sa sobom. Nagradio bi sebe uvek još jednom rakijom ako bi prošao sat da ne dohvati telefon, da je ne pozove, da joj ne pošalje poruku. Trčao bi od nje, satima, danima, a ona ga je vraćala sebi kao da pucne prstima. I kao da zna, kao da ga odnekud gleda, poslala bi mu neku reč, ili rečenicu, i sve bi zasijalo, i ekran, i kafana, i njegovo lice. Onda bi se kajao, tukao sebe mislima, uvlačio se u sebe i svoje tišine, govorila je ... ''javi se kad se iz tihovanja izađeš'', a on je hteo da mu dođe, da ga povuče za ruku, majicu, kosu, da mu kaže ''ustaj, idemo, hajde da jedemo, da pevamo, hajde da skačemo, vodi ljubav sa mnom, igraj mi, hajde da se napijemo, hajde da...''... bilo šta. Uranjao je u utehu – nikad, niko, nije umeo ni znao da ga dozove imenom. I to njeno ''Bogdane'', izrečeno kao da će da izdahne, kao poziv, vapaj, jecaj, šala, krik, stih, to njeno ''Bogdane'', pomalo zakrivljeno kao pitanje, to njeno ''Bogdane'' bilo je sidro. Ona je bila brod, a on nije mario što je na dnu. Samo da je ona negde tu. Brodovi ne isplovljavaju bez pojasa za spasavanje, čamaca i ankera.

      Opet je bila tu. I sve drugo i važilo je i nije.

      Sedeli su u zamračenoj, plavoj sobi. Pijuckali nes. Ona je pušila. On ju je gledao.

-         Znam. Mnogo pušim.

-         Kao parna mašina.

-         Ti?

-         I dalje petnaest. Hoću da sebe nateram da smanjim na deset, pa na pet, pa na ništa.

     Opet su ćutali. Umeli su da ćute zajedno. Zato je klicao nebu. Zahvalan Svevišnjem što ju je poslao. Njegov nebeski cvet. Đurđevak. Devojčurak. Niko nije znao o njemu sve, osim nje. Nikad mu nije palo na pamet da bi ikom drugom mogao da se otkriva. Samo njoj. Upila je ceo njegov život kao sunđer vodu. Divila mu se, otvoreno, jasno, a on nije hteo da mu se divi. Hteo je da ga voli, svakako da ga voli. I znao je. Na neki način bila je strašno vezana za njega, volela ga je, samo onog je volela drugačije, duže, više. ''Otrovana sam. '', govorila je, a on je odvraćao ''Leči se. Ili crkni.'', oštro razdvajajući slogove, glasom dželata, ledeno, neopozivo, kao da je namerno od sebe otura. Učio ju je da postoje drugačiji, učio ju je da postoje oni kojima je stalo, dodavao joj je sebe čas na litre, čas na kapi, kao infuziju, kad bi posustala, bio uz nju, hrabrio je, kad se gušila, vikao joj je da maše rukama, da ispliva, kad je ćutala, gledao ju je krišom, strepeći da ne misli o onom drugom, plašeći se da joj ne zaiskri u oku, lovio joj je uzdahe, tumačio poglede, i izmicao se i primicao se, i bio je tu. Stajao je između njih kao zid. Nije joj mogao pružiti ruku. Znao je da mora sama da ga preskoči.

-         Znaš li zašto sam se vratila?

5/10/2006

Ništa ozbiljno

5/10/2006

Sećanje

21/7/2006

Nestati

21/7/2006

Zlatni manastir 5

21/7/2006

Zlatni manastir 4

21/7/2006

Zlatni manastir 2

21/7/2006

Splavarska priča

Nerado priznajem, ali... odavno ne gledam žene. Ovde ti godinama dolaze jedne te iste. Hoću reći – sve isto našminkane, slično odevene, sevaju, brate, sisama i nogama, gole, bre, zabadaju se onim štiklama u patos, isto piju, ili koktele ili pelinkovac, a ja, kad mi neko naruči nešto od to dvoje, e, lepo bi se ispovraćao... Pelinkovac i stomaklija se nekad pili samo kad te preseče u stomaku, radi varenja... A kad treba da napravim koktel... Ma, bre, sad ću, baš, da im kitim slamčice i šeširiće... I sve se isto kikoću, sve nešto blazirane, trepću isto, gledaju isto, sve mašu onim kosama, pazim da ih ne zakačim ancerom, sve mislim, iščupaću im neku loknu ili lažni pramen... čudo da napravim. I tako... Ono, ne sporim, kad su tek počele da navraćaju, kad ti je ovaj moj splav postao, kao, nešto popularan, a zašto, ne umem da ti objasnim, ja sam ovo napravio što volim da sam na vodi, a društvo se skupljalo, pa kad se već jede i pije... zinem i zaboravim da usta zatvorim  kad mi neka od njih uđe... Zajebavali me ovi moji... Ali, posle, sve ti jedno. Jedna kao druga, treća kao prva... Ma, kao ispod štanc mašine. I tako...            Ali, ta, za koju me pitaš... E, nju sam pogledao. Prvo, zato što je prišla šanku, nazvala dobar dan i rekla: ''Čašu što hladnijeg belog, po Vašem izboru. Sešću za sto u uglu.'' Fino je to, razumeš, da ti neko nazove dobar dan, i još da se seti da ti kaže gde će da sedne, ne moraš da zevaš i da pratiš. Drugo, nisam joj dobro video lice, ali sam dobro zapamtio da je bila bosa. Nosila je sandale u ruci, shvataš? Suknja duga, šarena, široka, talasa se onako, blago, a ispod suknje se samo vide članci i stopala. Bluza neka tamna, kako se kaže za tu boju... čekaj,... da, teget... goli joj laktovi i mišice. Kosa, zift crna, vezana visoko, u konjski rep. Sandale, rekoh ti, u jednoj ruci, a drugom drži tašnu preko ramena. Stojim iza ovog šanka, evo, baš kao i sad, držim krpu i zevam. Čekam da se okrene, da joj vidim lice. Ona prvo spusti one sandale kraj stola, pa lepo, sa obe ruke, uzvuče stolicu... sede, pa pokupi noge ispod stola, onako, odjednom, jedva ih odižući s poda... Tašnu okači preko stolice. Ruke stavi ispred sebe, jednu preko druge, vidim, jednim pogledom smeri mi ceo splav, vrati oči na mene, i nasmeši mi se ispod naočara, i onako, malo klimnu glavom. Treće, ja ne pamtim da je na ovom splavu iko osim mene pio belo vino, čisto, i još ledeno. Dođu neke budže, pa kad treba da im napravim špricer, i još kad ne traže sodu, nego sa kiselom, e, popljuvao bi ih... Eto, tad sam je prvi put video, i, zapamtio sam je, brate, kao što čuješ.            Nije bilo nešto mnogo gostiju, onako, možda, za tri – četiri stola. Ona, onako... ima četrdesetak, je l' da?... vidi se, ali lepo nosi godine... Ponesem joj ja ono vino, onako, u ruci, nešto mi došlo tako da joj odnesem. Ona već izvadila tabakeru i upaljač, ne možeš da proceniš koliko su plaćeni, ali vidi se da nije kupljeno u bilo kojoj radnji. Tanka, tamno plava tabakera, sa  zlatnim obrubom, baš onako... ma, fino... A moje piksle... vidiš i sam... il' limene, pa olupane, ili staklene, pa okrnjene... Splav, bre! -         Lepo Vam je ovde. – ne sačeka da kažem ''Izvol'te.'' -         Jeste. Meni je lepo. -  kažem, i lepo, osećam da sam lupio, da nije trebalo tako, ali, pravo da ti kažem, i odvikao sam se od priče i sa ženskim i sa muškim svetom. Ako neko nešto pita, odgovorim, i to ti je. Ona se onako nasmeja, sva sinu u licu. -         E, tako i treba. Da je Vama lepo. A i meni je ovde lepo.            Vratim se za šank. Posmatram ono malo gostiju... neki je gledaju postrance, ispod oka, a dvojica – trojica, ma, neki nazovi poslovnjaci, okrenuli se na stolicama, pa zijaju otvoreno. Sećam se da sam pomislio... ako neko od njih samo proba da krene ka njoj, Boga mi, skočiću. I, nije samo zbog toga što su mi se smučili ti novi biznismeni, lovani, manguparija i mafija, bre!... Nego... nekako... učinilo mi se kao da nema ko da je zaštiti. Šta li su oni mislili, niti sam mislio niti sam pitao. Jedan skoči da joj kao cigaretu zapali, ma, nije stigao na dva koraka do stola, ona već zapalila, i samo ga prostreli, preseče ga pogledom. Uuuu, zna ova da se brani, mislim ja. Ali, opet, pazim. Nikad se ne zna sa ovima, znaš?            Pijucka ono vino, gleda preko ograde u reku, povremeno raskrsti noge ispod stola, pa ih prekrsti ponovo, povremeno zapali, i gleda kroz dim. Vidiš da je ko zna gde, ko zna o čemu razmišlja... I tako... Posedela sat jedan, možda, ne više. E, jeste, i to sam primetio... Ima lepu ruku, fine, tanke prste, negovane nokte... Sva je, onako, odma' vidiš da je fina, shvataš? Vidim ja, pakuje onu tabakeru i upaljač, vadi novčanik, stavlja pare na sto, pa na ivicu novčanice namesti čašu... onako, kao neko ko zna po kafanama, razumeš? Dohvati sandale, ustade, tašnu na jedno rame, sandale u ruku, pa, krenu da izađe. Pustio bi je da ode i da nije pare ostavila. Nekako... bilo mi lepo što je takva žena došla kod mene na splav. Kad je stigla do šanka, zastade, okrete se ka meni, malo nakrivi glavu, nasmeja se... ''Do skorog viđenja'', reče. A ja se zablenuo u njena usta, jedva odgovorih nešto... Kad je izašla, presavi se u struku, pa obu sandale. I odnjiha se, bre. Normalno hoda, ali nekako... ona suknja joj se vrti oko članka... ma, fina, vidiš odma' da je fina. A ja ti, prijatelju, ostah nekako zatečen. Lepo znam da me je ta žena vratila u one prve dane, kad sam pravio splav, za sebe i svoju dušu. Ne znam kako, ali znam da je nekako. I da je zbog nje. Posle sam opet gledao, kad će neka ženska uđe, ali gledam u noge, razumeš... Ako je bosa, ona je. I sve pazio da na onaj sto gde je prvi put sela stavim papir da je rezervisano.            Hoćeš ti još jedan konjak? Da dospem? Dobar konjak piješ. E... gde sam ono stao? Da! Kažem ti, oko pet, pola šest popodne, onako, kad vidim da sunce krene da pada, ja samo stavim papir... običan papir, ja napisao ''rezervisano'' na onaj sto. U to vreme se pojavila, pa, računam, možda tad šeta, pa će da navrati. Kad, jedan dan,  negde oko jedanaest, eto ti nje! Bela, uska suknja, do članaka, bela, duga bluza, u suknju upasana, a na suknji, kroz gajke, umesto kaiša, provučena tamno plava marama. Na vratu svilena tamno plava traka, a dva prsta iznad pupka, stoji medaljon. Na rukama tanka zlatna narukvica, i jedna, tamno plava, pored nje. Kosa, opet u visokom repu, ali sad vezana plavo-belom mašnom. Tašna i one sandale, isto, teget. I, isto, kao prvi put kad je došla, ušeta kao u svoje, sinu joj oko ispod onih naočara, isto nazva dobar dan, i krenu ka stolu. Sačekam da sedne i već joj nosim čašu ledenog belog. Niti mi je rekla, niti sam je pitao. Shvataš, takva je bila da sam odmah znao da ona ništa drugo ne pije osim te čaše vina, baš kao što mi ti izgledaš kao neko ko uvek pije konjak, i to baš ovaj... Bili tu neki moji, pecaroši, popili, pa se razgalamili, al' da vidiš, gleda ona u njih, i smeška se, vidi se da joj prija da ih sluša. Kad sam joj doneo vino, pogleda me, pa me pita: -         Je l' Vam još uvek lepo ovde? -         Jeste. Još mi je lepo. -         I meni je još lepo.            Eto, to ti je bio sav naš razgovor, to drugi put kad je došla. I sve isto. Malo gleda u reku, malo osluškuje one moje ribare, malo ozbiljna, malo se smeška, malo, onako, kako bih ti rekao... kao da odluta, ili se nečega seća, pa, tužna... Kad je pošla, sve isto kao prvi put. Opet ostavila novčanicu, platila isto kao prošli put... ma, šta platila? pretplatila, ali opet ja, osetim, ne treba ništa da kažem na to... razumeš, vidim da ona tako hoće, da zna zašto to radi. I, opet, isto, ode. Isti osmeh, ista rečenica, isto obuvanje sandala...            Posle toga... Pa šta da ti kažem... Nekad je navraćala pre podne, nekad pred sumrak, kako kad. Uvek lepo odevena, i uvek po neki plavi detalj. I ti si je po tome zapazio, zato za nju pitaš? Nekad izvadi knjigu iz tašne, pa čita. A nekad, opet, izvadi neki notes, lista, pregleda, čita čas ovu, čas onu stranu... rastuži se sva, ne sijaju joj oči... samo okrene glavu, skroz je okrene, kao da gleda iza leđa... i samo joj sklizne suza... k'o na filmu, pravo do usta... Upije je, proguta je ustima, ne podiže ruku da je obriše... samo joj se zamagle malo naočare, zatrepće očima, i pusti da joj se suza osuši.            Onda dugo nije dolazila... skoro cele zime. Raspitao bih se ja, ali kod koga? Nikad ni sa kim nije došla, uvek sama. Nemam ja vremena da se brinem za svoje mušterije, ako mi neko za nekog kaže, pa i da znam, ovako... A i što manje znaš o ljudima, bolje ti je. Ali, opet, nekako, navikao sam se da dolazi. Dođe neki trgovački putnik, nudi neka francuska vina, ne pitaj pošto su, da ti se zavrti u glavi, ali, vrede... sve stara po dvadeset i nešto godina... Setim se ja moje Bezimene, pa kupim jedno desetak flaša. Dam sve što sam imao, plus dodam iz kase. I ako ne dođe nikad više, pa, jesam li ja zaslužio da popijem? Jesam. I tako... uzmem.            Uzmi taj sir. Ide i uz konjak i uz vino. Ni njoj nisam stavljao čačkalice, pa neću ni tebi. Uzimaj prstima. I ona je. I maslinke je volela. Radovala im se kao dete. Tako sam navikao njoj da stavljam iz vino, na sto. Ali, posle ih odnesem, nikad istovremeno, nego kad otpije gutljaj, i ispali prvu cigaretu - onda. Posebno sir, posebno masline. I to da ti kažem, nije me sramota. Jednom sam video kako drži maslinku među zubima... e, moj prijatelju, sav se preznojih, ali, onako baš, svojski, skroz... kad je zagrizla, pobegoh iza šanka, u wc. Jedva ga smirih.            Gde sam ono stao? Kad sam je posle toga video? E, da... sećam se, već je bio kraj aprila. Na splavu niko. Samo ja. Ušeta ona kao da je juče dolazila. Isti osmeh, isti pozdrav, opet me pita je l' mi još na splavu lepo, opet kaže da  je i njoj na mom splavu još uvek lepo... Ali, ne znam ni ja kako, oči joj nekako... kao ugašene, a i kad se nasmešila, i kad je progovorila... stegnuto joj grlo. Radio svira, onako, ni glasno ni tiho. Neke fine pesme, balade, tužnjikave, ali lepe. Meni dođe samo od sebe da joj sipam ono francusko vino. Pa i jeste svečana prilika... nije dolazila nekoliko meseci, skoro da sam joj lik zaboravio. Taman ja krenuo ka njoj sa čašom, kad podiže ona glavu, ustreli onaj moj radio pogledom, stao ja, ni tamo ni ovamo, ne znam šta joj bi... valjda zbog pesme... Dođem do stola, ali nikako da spustim čašu... E, prijatelju, gledao sam ja razne ovde kako plaču, ali to video nisam... samo joj se odjednom izliše oči, zagrize zubima u donju usnu, kao da hoće da je iskida, a glas iz sebe ne pušta. Grlo joj se uvuklo, oči ispod onih naočara zaokruglile, natekoše lepo, potopi joj se lice. Pobeže joj jecaj, ne stiže da ga u sebe vrati, proguta. Stegla vilice, zgrčiše  joj se ramena, steže prste u prstima... jedva diše, kao da je ostala bez vazduha, a glavu ne pomera... Gleda u onaj radio kao da nešto iz njega na nju hoće da kidiše... Ja stao. Ne znam ni kud ću ni šta ću. Ma, da sam mogao da naslutim onako nešto... Nego... nikad... Mislim, gledao sam ja kako plaču, pa se deru, viču, vrište, jecaju, ali, bre, brate, ono sve kao da ih neko snima, a ona... Spustih onu čašu. Vratim se iza šanka. Vrtim se, ne znam gde ću, pa ti izađem napolje. Došlo mi da je zagrlim, da je tešim, da joj tepam kao detetu... Zato sam izašao. Ne ide to. Šta će meni tako nešto? Ali nije mi ni svejedno, da se ne lažemo. Vratim se posle jedno desetak minuta. Ona sedi, mirno, rekao bih. Ni traga suzama. Samo joj lice nešto bleđe. Osmehom me presrete na vratima. Kao da ništa nije bilo. A znamo i ona i ja da jeste. Bilo je. Znam ja da ona zna, zna ona da ja znam. Kao da imamo neku zajedničku tajnu. -         Hoćete li doći da zajedno popijemo još po jedno? – pita.            Aha! Ja inače nikad ne sedam sa gostima, ne mogu da slušam, bre, stalno iste priče, te ovako nam je, te onako nam je, te bilo je bolje, te biće još gore, te ovaj se muva sa onom, a onu kreše onaj, čije je dete bolesno, ko je pokrao koje preduzeće, ko je koga zatekao na gomili, koji će tim da pobedi, ko je kome sasuo šaržer u stomak... Šta me se tiče?! Ali sad, kad me ona zovnu, ja ponesem onu flašu, i još jednu čašu za mene, i sir i masline. -         Čemu nazdravljamo? Pitam. -         Nekom je danas rođendan. Pa, u to ime... -         Ali, nije tebi. -         Nije. -         Nek mu je sa srećom, rekoh. -         Nek je živ i zdrav, odvrati ona. -         Ne znaš gde je? -         Znam. -         Pa? -         Ništa. Malopre je bio u tvom radiju. -         Šta je radio? Pevao? -         Ne. Neko je pevao ono što je on napisao. -         Tebi? -         Meni. -         Kako se zove? -         On? -         Ne. Kako se zove pesma? -         ''Praštam ti dug.'' -         Onda je sve u redu. -         Valjda. -         Nije loše biti sam. -         Nije. -         A ti, vidim, lepo umeš da budeš sama. -         Umem. Samo... -         Samo ponekad ti nije lepo? -         Ponekad nije. -         Ali ti je još lepo na mom splavu? -         Jeste. -         I meni je lepo.            Eto... to ti je bio sav razgovor. Pijuckasmo ono vino, oboje se okrenuli ka reci, ja podigao one asure, otvorio joj pogled... Seo, ispružio noge na ogradu, pogledam u nju, i ona isto. I, eto, to ti je ta priča. Nego, ti je znaš, ili si je ovde video, pa se raspituješ? -         Možda je znam. -         Aha... -         Hoćeš još jedan konjak? -         Dospi. -         Ti... uvek tako? -         Šta? -         Igraš se tim ključevima i gledaš svaki čas u telefon? -         Ključevima se igram uvek, a u telefon gledam samo danas. -         Čekaš da te neko zovne? -         Ne. Čekam da nekom stigne moja poruka. -         Doći će ti društvo? Hoćeš li da spremim nešto za klopu? -         Ne. Sam sam. Neće niko doći. -         Hoćeš ti nešto da pojedeš? -         Ne. Dao si mi sir i masline. Dosta je. -         Dobro. -         Imaš li još tog vina što ona pije? -         Imam. -         Stavi jednu flašu na led. Možda ti danas dođe. I naplati. Sve ovo. I to vino. -         Ideš? -         Idem. -         Šta da joj kažem? Ako dođe? -         Ništa. U stvari... Čestitaj joj rođendan. -         Ko joj čestita? -         Pa, ti. Ko drugi? -         Dobro. A ti? -         Ja sam joj čestitao. Sad joj je stigla poruka. -         I oprostio si joj? -         Šta? -         To što te je volela. -         Jesam. -         Što ne ostaneš onda još malo? -         Kao... ko? -         Kao čovek iz radija. -  &n 20:02 , 21/7/2006 6 komentara Link 21/7/2006 Zavesa od kiše            Dobrovoljno izgnanstvo je kad se skloniš iza zavese od kiše, i pustiš, mirno pustiš, da ti osmeh pogaze. Hladno je i ne možeš, pod izgovorom da hraniš ptice, da stojiš na balkonu i pratiš kako ti nekadašnji osmeh blatnjava stopala razvlače dole niz ulicu. Dozvoliš da ti kiša unese mrak u sobu. Struje ima, ali ne okrećeš prekidač. Prikupljaš mrak rukama, ukopavaš se u tamu kao u pesak na plaži. Samo što nije letnja igra. Samo što umesto mora šušte automobilske gume. I  što ne možeš ni da se setiš kako izgleda obala. Ali zato...lokve i bare, blato i mokro, smeđe i sivo crtaš bez greške. A boje i nijanse...ma, šta da ti kažem...apsolutno prirodne.            Hrabrost je kad i u ovakvom danu nađeš početak prediva. Da ispleteš sebi konopac. Negde sebi moraš ostaviti odstupnicu, neki trag, po kojem ćeš da se vratiš. Valjda?            Zaogrnut mrakom i tišinom obgrliš sebi kolena i hrabro se zagledaš u sebe. Prebereš ono što želiš od onoga što jeste. Ono što jeste, ostaviš tu gde jeste. Ono što želiš... trebalo bi skloniti u stranu, pa, jednom, kad dođe vreme za neostvarene želje, onda... Valjda?            Bajkama svako dodaje po nešto, ali niko ne oduzima slamčice spasa. Oduvaju ti jednu kuću, ti pretrčiš u drugu, kad vihor i nju odnese, ti se setiš one cigle koju si pod krov slagao, u nju pobegneš. Radostan što će potrajati. Valjda?           Samo ti nisu rekli da si sebe u svaku novu kuću sobom poneo. Da li je trebalo? Da poneseš, ne da ti kažu. Šta ćeš sebi bez kuće?            Tačno u ponoć izgubiš staklenu cipelicu, ali nogu nikad ne ostaviš na stepeništu. Nisu ti rekli da je sa sobom ne nosiš? Za trag nije cipela nego noga kriva. Je li trebalo? Da je ostaviš, ne da ti kažu. Šta će ti noga bez cipele? Umesto zlatastih kočija ionako tikva u miševe upregnuta.            I te pesme koje slušaš... Mogao bi se čovek zakleti da si svaku lično proživeo. A nisi... To je samo, tu i tamo, reč ili dve...koliko da zaguše. I niko ti nije rekao kako to što ume u želudac da udari? Da muzikom najlakše sam sebi suzu pronađeš? Da suza postane zrno graška na kojem bi duša trebalo da spava, a ne spava? Nisu ti rekli? Da suzu u sebi ostaviš i kad zvučnike isključiš, ne da baciš grašak. Šta ćeš sebi bez suza?            Uletiš u korice knjige, eto – tu ćeš da se sakriješ,  kad i tamo, na vrhu, u sredini ili na dnu neke stranice, sačeka te rečenica. Pogledaš naslovnu stranicu... Ne pišeš, ali opet, nekako... za svaki slučaj... ma, samo da proveriš, viriš na pola trepavice... ne, nisi ti to napisao. I nije knjiga o tebi. Nije to tvoj život, ali opet...nekako... Kad knjigu zatvoriš, gle, vraga! eto tebe, iznova, samog pred sobom. Ogledala jesu sve manja (svojom si ih rukom jedno po jedno zamenio), ali, šta da se radi...ogledala su. Samo nisu rekli da si sam sebi ogledalo? Ono što pokazuje kroz krv i ispod kože? Koje sobom nosiš? Ono koje ne smeš ni u šali da polomiš? Nije to sedam godina nesreće u ljubavi. To je dve hiljade godina sopstvene tuge. Jer, to si ti.            I tako... kad knjige skloniš na mesto gde će ih najbrže pokriti paučina i izbledeti retko, prolazno sunce, kad spakuješ zvučnike u kutije, kad sve bajke odgurneš sa stola...preostaje ti da se sakriješ iza zavese od kiše. Uviješ se u popodnevni mrak, prebiraš po sebi, sam. Ne bi to ni sa kim. Valjda?            Ako si ja, onda lepo, nevidljivo, nečujno, neopisivo mnogo plačeš. Ako si ja, pustiš da te samoća boli dok vazduh ne izgubiš. Pustiš da ti kraj lica proleti kao zalutala muva i zalepi se za zid ono pitanje: a gde si sad, a gde li ti je onaj tvoj osećaj? Zuriš u zid samoruko oko sebe podignut i čekaš...samo što se nije pojavio, samo što nije stigao, ma, samo što nije došao onaj tren kad umesto bilo kakve misli, počneš da se zabavljaš: suze brojiš kao pirinač. Ako si ja, prećutiš tebi da ni sam sebe mnogo ne poznaješ. Ako si ja, prećutiš da se samovanje broji kao dva. Ako si ja...šapućeš u sebi kako se sve samo od sebe gubi... samo ti sebe meni ostavljaš. Ako si ja...                  19:13 , 21/7/2006 3 komentara Link 21/7/2006 U boci priča            Nasilno privodim reči. One mi na silu odvraćaju. Ne znače ništa. Posle nekoliko pokušaja... ućute. Jednostavnije je. Lakše. Rečima. Ne meni.            Neverovatno je teško pronaći onu jednu tačku na palubi broda koja će poslednja potonuti. Naročito ako si u smešten u potpalublju, odmah do mašina. Brzina - standardna za potapanje. Solidna. Buka – odgovarajuća. Bori se za život. Brod. Ne ja.            Greška je snimatelja. Molim vas, recite da je snimatelj pogrešio. Kamera je bila nameštena, svetlost idealna, brod je tonuo kako treba... katarke su se lomile jedna o drugu, jedra su zahvatala nepostojeći vetar i čuvala ga u poderotinama, sa trupa se odvajala jedna po jedna daska i upadala naglavačke u najmirniju vodu na svetu... a onda snimatelj podigne buljavo oko kamere ka svakodnevnom, ljigavom zalasku sunca! Kao da ih nije dovoljno zabeleženo! Kao da nema milion bljutavih razglednica sa istim šugavim motivom! Jedno sunce, jedno nebo... šta, kao, nije isto? Na pučini, uživo!, jedna prava neprirodna katastrofa, a on snima zalazeće sunce. Nije nego! Razglednice sa datim motivom su već muzejski eksponat, čak ni najžešći romantičari ne koriste tu sliku kao pozadinu na svojim kompjuterima... Ja mu dam lađu, starovremensku, katarke, jedra, očukan trup popucalog laka, skinute boje, dam mu potpuno nestvaran prizor – ni gusara, ni oluje, brod tone... a on mi snima sunce!            Nije se videlo na snimku kako vam mašem iz brodske utrobe. Jesam, mahnula sam. Dobro, da ne insistiramo, podigla sam ruku. Ne, učinilo vam se da nameštam kosu. Baš sam... htela sam da mahnem. Onda sam shvatila da me neće ni biti na snimku. Brzo sam potražila papir i olovku. I bocu, i bocu, naravno da sam i za bocom podigla čitavu potragu. Čemu poruka na papiru, ako papir nije u boci?            Onda sam počela da privodim reči. Jednu po jednu. Rekla sam da se postave uz zid. Sve su bile iste visine. Težina ima je neprimetno varirala. Sve su se isto češljale. Svaka je nosila naočare sa staklima u kojima se moglo ogledati. Sve su gledale istim, oštrim pogledom. Svaka je bila sposobna da prodre u suštinu. Svaka je ličila na onu do sebe. Različite reči, različitih godišta i porekla, sa različitim adresama prepisanim iz ličnih karata, a ni jedna na koju se moglo uperiti prstom, i reći: ''Ti! Da, ti! Treća (peta, deveta, jedanaesta, dvadeset šesta, sto pedeseta) po redu... Izađi. Ti si ona prava.'' One su gledale mene, ja njih. Zaklela bih se da je voda ključala – toliko sam se preznojila od napora da nađem reči koje će lepo pristajati boji olovke, kvalitetu papira, poruci i boci. Pobelelim šakama naslonila sam se na crni metalni sto. Spustila sam glavu. Jedna po jedna, okretale su se ka izlazu, i mirno, otkoračale u ništa. Posmatrala sam ih ispod oka. Prebrojavala. Tražila način da nađem onu nekolicinu kojom bih mogla da ispišem... da se bolim iznutra, da sam sama iznutra, da ne mogu više da kontrolišem želju da me nema, da jedva držim kožu na okupu, moleći je da ne dozvoli da kroz nju prodru u svet moje kosti, moji mišići, meso, srce, pluća, želudac i creva, moleći je da zadrži krvotok, misli, čekiće i trube, preklinjući je da se ne procepi i na uvid ne dostavi moje depresije, lažne osmehe, odsustvo radosti, tuge... da ispišem da samo jednu želju imam... da prespavam, da sve ovo prespavam...            U stara vremena, poruke nesrećnih brodolomaca, pronalazili su:            a) lokalni ribari u utrobama većih primeraka ulovljene ribe, bilo da je ista hvatana udicom ili mrežom            b) turisti, prilikom romantičnih, bosonogih šetnji tik uz more, u bocama koje su se zaglavljivale u pesku            c) surferi, koje je privukao neprirodni odsjaj sa neke litice koju su pokušavali da izbegnu prilikom treninga zbog talasa koji su naročito na ovom delu, uz samu liticu, bili najopasniji.            Napominjemo i da su neke od poruka nađene za potrebe snimanja niskobudžetnih ljubavnih drama holivudske i drugih produkcija, dakle, potpuno su izmišljene.            Istraživačima, turistima, bonvivanima i avanturistima željnim pomorskih dogodovština usrdno preporučujemo da na more krenu isključivo modernim, sigurnim i iznad svega udobnim, komfornim, dobro snabdevenim prekookeanskim brodovima naše kompanije.          Sa nama nema brodoloma!   19:09 , 21/7/2006 3 komentara Link 21/7/2006 Zlatni manastir 18 -         Razodeni se. -         Opet? -         Opet. -         Diši najdublje što možeš... Tako... Sad nemoj više da dišeš... Odlično. -         Nema više...? -         Ima. Ko je rekao da nema? -         Pa, rekao si 'odlično'. -         Odlično dišeš. Sad lezi. Savij kolena. -         Boleće. -         Pa? -         Boli me. Prestani! -         Polako. Uvek ima šta zaboli više. -         Rezultati? -         Rezultati... -         ..... -         Šta je sad? Što ćutiš? -         Šta treba da kažem? -         Ništa. Ne treba ni da plačeš. -         Ne plačem. -         Lažeš. -         Lažem. -         Tebi nije dobro. -         Nije. -         Što kriješ? -         Dosadilo mi je. Ne mogu više. -         Šta bi ti? -         Da se završi. Ovako ili onako... ali da se završi. Dosadilo mi je. Neću. -         To si rekla i prošli put. Pa smo se dogovorili. Hajde, ponovi sve šta smo rekli. -         Kad bude najgore... -         Nastavi. -         Ne sećam se dalje... -         Nema dalje. Kad bude najgore – nastavi. Takav je bio dogovor. -         Dokle, bre? Dokle? -         Do dna. Još nije dno. Moraš da se spustiš do dna, tu da poskočiš i onda ćemo natrag, gore. Tek tad će biti bolje. -         Nisi normalan. -         Nisam. Ali ni ti nisi baš sva svoja. Šta inače radiš? -         Ne spavam. Ne čitam. Ne radujem se. Ne smejem se, ne osmehujem se, nemam želja, neprovetrena sam, sama sam, očajavam, služam muziku, gledam u zid, plačem, ljuta sam i mrzovoljna i gorka sam... i nisam ja. I boli me! I pišem. -         Šta pišeš? -         Roman. -         Stvarno? -         Da. Roman od hiljadu strana. Boli! -         Ovo? -         Da. -         Koliko? -         Mnogo me boli. -         Nisam to pitao. Koliko reče da će biti strana? -         Hiljadu. -         Koliko si napisala? -         Ma, ne znam, bre. Prestani. Boli me! -         Što ne kukaš? -         Zašto da kukam? -         Ovo je mesto za kukanje, plakanje, cviljenje, moljenje. -         Govoriš o romanu? -         Ne. O bolnici. -         Neću! -         Šta nećeš sad?! -         Neću da ostanem. -         Nemoj. -         Mogu da idem kući? -         Možeš. Kasnije. Moramo još nešto da... Dosadna si! -         Da idem? -         Sačekaj. -         Da te pitam nešto? -         Pitaj. -         Zašto su ti tamo kreveti žuti? -         Ti si rekla da je veselo. -         Nije. Sad ti kažem da nije. Plavo bi bilo bolje. -         Ma, i to me zabole. I? ko će to da čita? -         Šta? -         Roman, ženska glavo, roman! -         Šta se tebe to tiče?! -         Aha... tu smo. -         Ma, gde? -         Pa, tu. Opet Onaj? Spusti noge. Okreni se na bok. -         Zašto? -         Da ti sestra da injekciju. Prvo tu. Posle u venu. -         Zašto ga spominješ? -         A zabranjeno je? -         Nije. Samo ne volim da ovde pričam i mislim o Njemu. -         Zašto? -         Zato što je On van ovoga. Ovde sam najgora. -         Ma, ne to... Zašto ga ne pozoveš? Da dođe. Nek sedi pored tebe, ja ću dati dozvolu. Nek bude ovde. -         Ti nisi normalan! -         A ti se još uvek zaljubljuješ. -         Skote! -         Izvini. Teško ti je naći venu. -         Nisam zbog toga rekla. -         Znam. Foliram. Gde ćeš za Novu? -         Isto gde i za staru. -         Njih dve? -         Sa društvom. -         A ti? Sama? -         Sa telefonom. Dosta! -         Strpi se malo. Samo da nakačim još bocu. -         Nisam zato rekla. -         Znam. Opet foliram. Što ne dođeš do nas? 21/7/2006 Zlatni manastir 14            Svakog bogovetnog dana (je l' zna neko šta, u stvari, znači ovaj izraz - bogovetni? Mada... prilično je zgodan za upotrebu, zar ne?), tačnije, svake bogovetne noći (cenim da, ako postoji bogovetni dan, može, ekvivalentno, da postoji i bogovetna noć), gledam tu mršavu, sitnu, dečački građenu ženicu, kako prostire veš.            Sinoć je, recimo, ledeni vetar brisao niz ulicu, stizao je dole sve do starog hotela, tu se okretao, protivno svim saobraćajnim propisima, na velikoj okretnici (i nije bilo dežurne patrole da vidi kako udara u bokove automobila koji su imali prednost, i saobraćajnu i moralnu i materijalnu) i vraćao se još silniji i bešnji nazad, da ovu istu ulicu nauči pameti... Vitlao je, hučao, tresle su se prodavnice, jednu nakačenu na sam ugao zgrade, drugu, dijagonalno preko puta poneo je sa sve neoprezno postavljenom tendom, udarao je u zgrade... Cela naša ulica, gledano s početka, sa ovog prozora, pretvorena je u džinovski fliper, a vetar, ludi, pobesneli vetar, bio je čelična loptica. Zaleti se u drvo, odbije se, pa udari u ulazna vrata. Ona bi se odvalila sa sve ragastovom, da nisu metalna, zastakljena,... ups, pa prosulo se staklo?! i čvrsto zašarafljena za zid. Stara gradnja. Šrafovi bili nemačke proizvodnje. Ili austrijske, ko bi sad to znao. Kad je uzvitlanim parčetom daske polomio naša ulazna vrata, potrčao je dole, ka raskrsnici o kojoj stari Varošani pričaju da je napravljena po sred srede asvaltiranog groblja. Na semaforu je bilo crveno. I vetar je stao.            Stavio je ruke u džepove i zviždukao nemarno se osvrćući levo, desno i iza sebe. Skupio je zenice. Namestio se da lepše vidi. Okrenuo se. Ovamo, iza njegovih leđa, ovamo, kod nas, u zgradi preko puta, neko je pritiskom na okrnjeni prekidač osvetlio terasu u prizemlju. Tamna silueta sa plastičnom kadicom, koju mi, ovde, zovemo šafolj (takođe veoma zanimljiva i zgodna za upotrebu reč... i opet niko da zna šta ona, u stvari, znači?), punom veša. Na slaboj svetlosti, čak i sa ove udaljenosti, moglo se kladiti da su se to, iz šafolja, pušili peškiri. Nevidljivim prstima vešala ih je kao pršute, sa žice se pušilo kao iz pakla. Mirno, strpljivo, zatezala je jedan po jedan, kačeći ih štipaljkama, tri štipaljke – dva peškira.            Na semaforu se već odavno promenilo žuto, pa zeleno, kljucalo je i pištalo unutar metalnog trookog robota, pa je opet bilo crveno, i opet žuto i opet zeleno, umorno je namigivalo po tek polivenoj, praznoj ulici, ali se vetar se nije pomerao. Samo je usporio zviždukanje i negde na pola skroz  utihnuo. Izvadio je ruke iz džepova i tek malo pomerivši dva – tri celofana i okrajak zgaženih novina, zalepio se leđima uz nedavno dograđenu i u svetlo-zeleno omalanu zgradu (i, opet, zgodnjikava reč – omalati, namalati... Moleru, omalaj moju kuću! 'Oćeš  u rezedo? Može u rezedo. – kao da pričamo na stranim jezicima, zar nije? Nije!). Šunjao se, lično sam ga videla, znala sam da hoće da je prepadne, manijak jedan, vetar bezobrazni, sad će da joj se prišunja, sad će da klekne ispod njene terase, ona ga neće videti, ona veš razastire da se suši, njoj su prsti ledeni, a peškiri su joj vreli...            Molim vas, evo, ja ću da svedočim! nije ga videla, nije mogla da ga vidi, iskočio je pred nju kad je nakačila poslednju štipaljku, kad se sagla da uzme prazan plastični šafolj (zgodno!), iskočio je ludi manijak vetar, on iskočio, ona odskočila od straha, nacerio joj se u lice, huknuo joj u nos i usta, zagušio je. Lupio je rukom po vlažnoj, plastičnoj posudi, i šta je mogao taj jadni šafolj nego da odleti preko terase. Cimao je peškir po peškir, a ona ih je branila, kao svoje najmilije, on da otme, ona  da preotme. On ih vitla, ona da ih grli grčevito, ledene, mokre ubruse da zalepi za odeću, a iz sobe je tople, i nije baš nešto za ovakvu noć odevena, i samo je htela da, eto, razastre taj oprani, mirišljavi veš, i da pobegne u polumrak sobe, da obuče svoju staru, žutu flanel spavaćicu i da legne da spava, spava, spava, a vidi sad ovog čuda, sa vetrom-manijakom ratuje. Drmusa joj peškire, zapošljava joj ruke, a vijuga joj ledenom nogom ispod suknje, hoće da je obeščasti, pa da zavitla njome preko ravnog krova, da je odbaci na smetlište, tresne u decembarsko smrznuto blato, da se tamo puši prebijena udarcima... to hoće, i da mirno odšeta, kao da ništa nije uradio, kao da se baš ništa nije ni dogodilo... E, nećeš, boga mi, nećeš, kad ti ja kažem, nije to mrva hleba ispala iz kljuna ptice pa da je svejedno! Ja ću Vas spasti, vičem otkidajući zavesu, ja ću da ga uplašim, vičem otvarajući terasu, pucam u vetar rafalom balkonske sijalice od dvesta sveća, zatečeni vetar hvata se za šipku kojom se terasa drži za ivicu zgrade, reži, proklinje, laje, i odjuri niz ulicu, do one iste raskrsnice sa koje ju je prvi put ugledao. Žena kojoj ne vidim lice, mršava i sitna, građe dečačke, pobeže natrag u sobu. Isključi terasu. Zamrači se soba. I sve potonu u posleponoćni, gluvi mrak.            Ja sam ostala još malo. Na straži da stražarim. Požarstvo kao zadatak ubeleženo na moje vrele obraze i ispucale usne.            Da ne rade nadgradnju, da nisu odsekli one krhke, tankovrate breze, ja nikad  ne bih ni videla ovu komšijsku zgradu. Ni znala da imam komšinicu. Koja koristi omekšivač sa mirisom đurđevka.            A vidim, čak odavde, onaj zlatni manastir.   06:20 , 21/7/2006 0 komentara Link O meni Home Moj Profil Arhiva Prijatelji Foto Album Linkovi Kategorije Poslednje napisano Onima kojima se dopalo moje piskaranje Kuća Pretposlednja priča Sataraš Ništa ozbiljno Prijatelji   Naslovna strana | Napravi blog | Prijavite se