Djurdjevak

-         Pijemo kafu?

-         Naravno.

-         Turska. Bez šećera. Dupla. - reče, ponoseći se svojom savršenom memorijom.

-         Moram da te razočaram. Već neko vreme pijem samo nes. Osim posle buđenja.

-         Pa, šta ću sad?! Čekaj, otići ću do dragstora.

-         Zašto bi?

      Zaronila je u svoju ogromnu bež torbu i pobedonosno izvadila kutijicu sa nes kafom. Nasmešila se.

-         Vidiš?

-         Kao i uvek. Žena na sve spremna, pogledao ju je šeretski. – Mogu da nabrojim šta sve nosiš unutra.

-         Ne pokušavaj. To jedva da znam i ja.

-         Ma, naravno. Sve, sve, ali nes u torbi...pretera!

-         Hvataj!

      Dobacila mu je kutiju.

-         Dve kašičice. Velika šolja. Ledena voda. Ne mućkaj, samo promešaj.

-         Tebe je zaista lako ugostiti. I kisela. Sa limunom. Što hladnija.

-         Bravo, majstore! Sve pamtiš. Ja ponekad ne mogu da se setim ni rođenog imena. I požuri, brate slatki. Daj da se k'o ljudi ispričamo.

      Kad se posle nekoliko minuta pojavio noseći poslužavnik u rukama, ona je spavala, naslonjena na savijenu pesnicu. Uvek je sedela tako, sa jednom nogom ispod sebe. Stajao je i gledao. Preletela je okean, ali bi se svako mogao zakleti da je krenula negde u izlazak. Znao je. Odmah posle carinske kontrole, ušla je u prvi restoran na aerodromu, sigurnim korakom produžila do wc-a, za sobom okrenula ključ, iz torbe izvadila pakovanje vlažnih maramica, svukla sa sebe odeću, svaki milimetar tela obrisala maramicama, bacajući jednu za drugom, presvukla veš, stavila dezodorans, obukla suknju i košulju od materijala koji se ne gužva, pažljivo spakovala sve što je imala na sebi u avionu, vratila u putnu torbu, zatim očistila lice, ispljuskala se ledenom vodom, nanovo nanela kremu, maskaru, ruž i fiksirajući tonik. Nanela je još kap-dve parfema, namestila ešarpu, očešljala se oštrim, skoro grubim pokretima, promenila cipele, stvari iz jedne prebacila u drugu ručnu torbu, pogledala se još jednom u ogledalu, i izašla. Prolazno vreme, sve u svemu, ne duže od 11 minuta. Jedna od stvari koja ga je kod nje očaravala. Za razliku od svih drugih žena koje je poznavao, ona se najkraće spremala za izlazak, a najduže za krevet. Pamtio je i to, kao i što-šta drugo.

       Spustio je poslužavnik. Stavio joj je jastuk ispod ruke, pažljivo joj nameštajući lakat i glavu. Skinuo joj je cipele. Sanjivo ga je pogledala kad joj je skinuo naočare.

-         Spavaj, prošaputao je.

      Pokrio ju je pokrivačem sa kreveta. Nikad nije spavala duže od dva sata. I toga se sećao. Okrenuo je prekidač, i sada se samo ulično svetlo igralo po sobi. Seo je u fotelju, prekrštajući nogu preko noge, i zagledan u kosu koja joj se rasula po licu, osluškivao umekšane tonove grada.

ò

      Odnekud su se dovlačili poznati, primamljivi mirisi. Otvorila je oči. Tavanica joj se učinila poznatom. Nameštaj baš i ne. Zbunjeno je sela na ivicu kreveta. Žmirkala je sanjivo razgledajući. Ustala je, previše naglo za svoje vrtoglavice. Prstima je prešla preko čela, lagano se mršteći. Beograd. Setila se. U Beogradu sam.

-         Bogdane?

-         Evo me, cvete.

-         Pa, koliko sam ja to spavala?

-         Onoliko koliko je trebalo. Dovoljno, rekao bih.

-         Mogu li...?

-         Naravno. Raspakovao sam ti stvari. Sve ćeš naći u kupatilu. Idi.

      Prošla je pored njega, lagano mu dodirnuvši obraz. Stresao se. Znao je – radila je to nesvesno. Krenuo je za njom da joj otvori vrata kupatila. On je produžio ka kuhinji veličine krletke. Ona mora najpre kafu da popije, ogromnu. I to je pamtio. Inače...''posvađaćemo se za sekundu''. Koliko puta mu je rekla ''ne pitaj me ništa pre prve kafe''? Koliko puta je to zaboravio? Mogao je da nacrta onaj trenutak kad podigne čelo, isturi bradu, kako sevne iz zenice, i najpre, jedva čujno, izgovori ono svoje, lagano otegnuto ''nemoj''. Zatim, glasnije...''nemoj, molim te, nemoj''. On bi se primio, zalepio bi se za to njeno ''molim te'' i počeo svoju večitu priču o očekivanjima. ''Ne može da bude kako ti očekuješ. Nije život kafana, pa da uđeš i poručiš'', podizao bi glas i zamahao rukama. Puštala ga je, on bi grmeo sve jače, kao izazvan očima koje su se lagano punile suzama. Te suze... razbesneo bi se, i zato što plače, i zato što je znao da je povređuje, i zato što je prvi počeo, i zato što nije mogao da se suzdrži, i zato što je hteo da je pokrene, i zato što ju je vikom čikao da ustane i ode, da mu kaže da odjebe, da mu sruči svašta u lice.

      Posle bi ćutali. Prilazio bi, spuštajući glas, izvinjavao se, ne moleći za oproštaj, gadio se samom sebi, a ona bi ga gledala mirno, i govorila, opet, ''nemoj, nemoj, molim te''. Sve je bilo isto ili slično. ''Hajde da se svađamo'', znao je da kaže kao da su se ulenjili, pa bi valjalo nešto raditi. ''Dosadan nam je mir.''

     Mogao je grmeti zbog bilo čega, a najviše zato što nije pazila na sebe, najžešće kad joj je u očima otkrivao pramen iznenadne magle, ili senku koja bi joj prešla preko lica, sasvim odjednom, na zvuk neke pesme, na nešto iz sećanja. ''Promeni misli'', vikao je, ''nesposobna si da promeniš misli, ne umeš da se promeniš, nećeš da budeš svoja i bolja, suprotstavi mi se, pokreni se, viči na mene, volim kad vičeš na mene, ako vičeš - znači da ti je stalo, viči, ustani, idi, oteraj me dođavola, uradi nešto, ne daj mi na tebe...'' Otvarala bi usta, i zatvarala ih. Sve do onog jutra, kad je usred kafe, prećutala svoje večito, molećivo ''nemoj''. Sevnula je iz oka, negde u potiljku zakucalo mu je, kao upozorenje, sve posle bilo je smešana, izmiksovana, nedeljiva, nerazjašnjena gomila tonova i slika... nikad nije uspeo da razluči kojim redom, niti da ih razdvoji, iako je taj film otada vrteo svakodnevno, hiljadu puta, satima, ili na tren, svejedno,... nikad ni dan nije prošao da ga se ne seti.  

      Ustala je... stolica je pala i udarila u sudoperu... elegantno, iz zgloba, jedva primetnim pokretom, kao da sa dlana ispušta leptira, osim što je prstima čvrsto držala ručku, izbacila je šolju... šolja je pukla, kafa je prsnula po zidovima, njemu, podu, svuda... vrisnula je ''dosta!''... ponovila je ''prekini već jednom!''... pomela rukom sa stola na pod čaše sa kiselom, pepeljaru, svoje i njegove cigarete, upaljače, jogurt i  kifle koje tek što je doneo iz pekare... zatim se nagla preko stola, unoseći mu grudi i grlo u lice, stegla mu dlanovima obraze, i prosiktala... ''rekla sam ti, molila sam te sto puta, ne diraj me dok ne popijem ovu prvu, jutarnju, jebenu kafu!''... i... ta psovka, bilo je kao da je ispljunula žabu, krastavu, lepljivu, odvratnu, zelenu žabetinu... odjednom svestan ršuma koji je napravila u kuhinji, poleteo je za njom... u hodu je skidala majicu u kojoj je spavala, zbacivala s nogu papuče, činilo mu se istovremeno je zakopčavala grudnjak, gurala noge u sandale, uvlačila se u suknju... govoreći, ponavljajući ''kreten, idiot, luda, kreten, idiot, luda''... ubacivala je stvari u torbu, bez ikakvog reda, kosa joj je letela na sve strane... besno ju je ščepala i vezala u rep... dohvatio ju je za lakat, okrenuo je ka sebi, naglo, kvrcnulo je, čuo je, nije mario, gledao joj je u usta, čekajući da ih još samo jednom otvori i opsuje, samo još jednom, zna li ona da nikada nije zaboravio ni oprostio ono ''ne tucam se sa svojim drugovima'', zna li da je i tad pomislio na isto, kao da joj se sa jezika spustila žaba, zna li da je svesno oturao od sebe sećanje i na njen glas i na tu reč, samo da ne pokvari nebesko što mu je dala... a sad ovo...''jebenu kafu''... držao ju je za zglobove, stezao ih, besan... ''hajde, još samo da me udariš, pa da završiš'' jedva da mu je doprlo do svesti... odbacio ju je... pala je pored kreveta, udarajući glavom o ivicu... naočare su odletele... po tom je krevetu kuckao slušalicom, i govorio joj ''ovo je tvoja polovina, čeka te''... naglo osvešćen, kleknuo je, podigao u naručje... nije mogla da vidi ni suze, ni kajanje, ni da čuje kako joj šapuće da je voli, ni kako je moli da mu oprosti, nije, onesvešćena, znala ni da ju je ljubio... podigao do kreveta, umio joj vodom lice... zatreptala je, zbunjeno, pogledala da neopisivo ugašenim očima... ustala, poravnala odeću dlanom, i... otišla...

        Sreli su se slučajno, posle nešto više od godinu dana. Letela je istim avionom. Prišao joj je, čitala je nešto, spustio se da im oči budu u istoj visini, i, od svega što je trebalo da kaže, od celih govora koje je spremao u noćima bez sna, od sveg kajanja koje je u sebi imao, ni jedan jedini odlomak, ni jedna druga reč mu nije došla u sećanje. U istom času kad je izgovorio ''Cvete'' pogledala ga je, iznenađeno, zaprepašćeno, pomerala se na slobodno sedište, hvatajući ga za ruku, povlačeći ga za sobom... nije mario što joj se oči opet pune suzama... neka je, neka plače, mislio je... nije mario što su neki putnici već okrenuli glave, a neki se udobnije smeštali kako bi sve videli i čuli... naslonio je njenu glavu na svoje rame, i jedino što je umeo, jedino što je mogao, bilo je da ponavlja u nedogled...''Cvete, moj cvete.''

-         Hej! Gde si ti odlutao?

Prenuo se.

-         U pravi čas! Umalo mi ne pokipe kafa!

-         Ne ljutiš se što sam uzela tvoju majicu?

-         Ma, kakvi. Pa, šta misliš, zašto sam je ostavio tamo? Čista je. I popeglana.

-         Mrzim da peglam. Šta ti to lepo miriše?

Nasmejana, sveža, mokre kose smotane pod peškir, podigla je poklopac.

-         Sataraš!, viknula je, radujući se kao dete.

-         Sataraš!, ponovio je, ponosno ispravljajući ramena.

-         Pa... otkud... kako?

-         Tako. Rešio. Naučio. Kad mi jednom dođeš na doručak...

-         Ti si moje privatno čudo. A sad... daš tu kafu?

     Pravio se da ne primećuje senku koja joj je kao oblak prešla preko lica. Znao je da se i ona setila poslednje zajedničke kafe... i svega... Kao i on, i ona je sjajno pamtila. Zato je sada ćutao. Namerno. Povremeno bi je pogledao. Prinosio je upaljač, paleći joj cigarete, oćutavši koliko često se dohvata paklice. Sedela je, sa nogama podignutim i prekrštenim na ivici stolice, ispod majice ( koju je trebalo odavno škartirati, ali nije, zbog nje ), ocrtavala su joj se kolena. Jednom je rukom držala cigaretu i šolju ( i sad se divio kako joj to uspeva), a drugom je držala peškir i brisala kosu, vrteći glavom amo-tamo. Na licu nekoliko bora više. Nisu bile smejalice. Još uvek ista, mislio je. Nešto mršavija u licu. Sa kose joj je kapalo na majicu. Mirisala je isto. Na breskve. Cela...

      Skočio je sa stolice umalo je ne prevrnuvši. Trgla se. Leđa su mu nestajala u malom hodniku. Vratio se. Stao iza nje. Uzeo joj je pešir iz ruke. Nastavio je da joj kupi vlagu sa kose, lagano, a onda je počeo da je češlja... Zabacila je glavu, obrglivši kolena rukama, i pogledala ga tako, preko glave. Nasmešila se, setno. Znao je i zašto. Nekada, pre milion godina, pitala ga je, kao dete...''A je li... da li bi ti mene, na primer, češljao?'', a onda, kad je rekao da bi, uvek, začuđena, kao zatečena, rekla... ''Ma, ne, ne moraš... ali je lepo znati da bi.'' Kafa se hladila. Cigarete su dogorele, pa ih je slepila prstima za dno pepeljare. Ćutali su. Nekadašnja bliskost vratila se kao nikad prekinuta nit paučine.

-         Bliznakinjo moja, prošaptao joj je u pramen kraj ušne resice.

Znao je da se nasmešila.

    Nekoliko sati kasnije, na plavoj mušemi, iz starih, plehanih tanjira (njen izum i izbor sa jedne od lokalnih pijaca) jeli su sataraš. Hlebom i prstima. Još jedan od njenih izuma. ''Sataraš se jede isključivo putem umakanja hleba u isti!'' On bi i sendvič nožem sekao. Sad su umakali hleb, hlebom mrvili sir, i prejedali se.

-         Pući ću, časna reč. Samo ću se raspolutiti kao dinja!

-         Ćuti i jedi. Neću ti ništa drugo dati do sutra.

-         Cicijo!

-         Ti si luda! Ja ništa drugo ne umem da spremim, a i ovo sam vežbao, ne pitaj...

-         Koliko?, pogledala ga je ozbiljno kao da joj život zavisi od tog odgovora.

-         Pet-šest šerpi, i jedna ringla.

     Zastala je, nakrivljene glave,  sa hlebom na pola puta do usta. Gledala ga je, čekajući da opovrgne što je rekao, a onda je počelo... ono što je oduvek najviše voleo... Osmeh u očima, pa na nosu, pa na usnama... tihi cilik i kikot, i smeh... Smejala se, i smejala, glava joj je letela napred-nazad, zatvarala je oči, nos joj se mreškao, zubi bljeskali, ramena su joj se tresla... Nikad nije marila kako izgleda kad se smeje, zato je bilo najbolje, zato je bilo za pamćenje, zato je taj smeh tražio ma gde da je bio, i svaki drugačiji, tuđi, poredio bi na štetu tog drugog. Jednom rukom se držala za stomak, drugom brisala oči ispod naočara.

-         Bože, ako si ti normalan... Stvarno?!

-         Stvarno.

-         Ludo jedna!

     Time se sve vratilo na početak. Ništa nije bilo zaboravljeno, samo oprošteno i pomereno u stanu, kao tek oprani sudovi.

     Prošetali su Knez Mihailovom, dole, do Kalemegdana, svrativši usput u baštu kod ''Grčke kraljice''. On je pio rakiju, ona belo vino. Hodali su parkom, laganim korakom, jedno pored drugog, potpuno prirodno stavila mu je svoj dlan u šaku, smenjivali su se rečenicama, izmešali knjige, muziku, politiku, svet, Srbiju, pozorište, upadali jedno drugom u reč, odmačinjali se jedno do drugog, zastajkivali, izmahivali rukama, praskali u smeh, bivali ozbiljni, ubeđivali jedno drugo, ponovno se primičući nadlanicama, čas živo, čas ne pomerajući se, preskačući vreme. Pevao joj je. Ona se smejala, zadivljeno ga gledajući. Plesao je, hvatajući se rukama za drvo, a ona je pljeskala rukama kao dete: ''Joššššš!'' Nije ih bilo briga za svet. Svet je ionako postajao ništavan i nestajao je kad god bi bili zajedno. Na ušću, obgrlila je ramena rukama. Stao je iza nje, sa rukama preko njenih, i bradom naslonjenom na njenu kosu. Zaćutali su.

-         Nisi ga popio, rekla je.

-         Nisam.

     Vratili su se tišini. Stajali na istom mestu do sumraka. Bez ijedne reči. Umorili su se pričajući. Ostalo je da se nekako vrate na klupu. Tako su zvali svako mesto gde bi mu mogla staviti glavu u krilo, dok joj on čita svoje knjige, gde ona pevuši, svako mesto na kome govore jedno drugom o sebi. Njemu je to išlo lako. Njoj – jedva. Progonio ju je svojim sumnjama. Milion puta ponovio kako se razlikuje od njega. Da nisu jedno za drugo. Da on nije za nju. Kako je porasla kao cvet. A on je cveće lomio i mrvio. I nije ga razumeo. I uvek je mislio kako mu nešto taji i krije. I stalno govorio kako je hoće bez oklopa. Kinjio ju je, i tražio da mu ne dozvoljava da je kinji. Da mu se odupre. Da se bori za sebe. Znao je da zagrmi kao oluja, i da bude mazan kao mače. Da se pojavi kad oseti da joj zatreba. Da se smeje, i da nju zasmejava. Da spusti glas, tako da joj se naježi vrat. Da joj šapne ''Breskvice''. Da kida glasom i rukama kudeći narod i svet, hvaleći svoju osamu. Umeo je da zasuzi na liturgijama, da je zasmejava satima, i da joj traži znakove ljubomore kad joj priča o nekadašnjim ženama. (Nije ih bilo. Dopadale su joj se njegove bivše.)

       I znao je... znao je, oduvek, da ga nikad ne bi lagala, mada ju je stalno optuživao da nešto prećutkuje. Znao je da mu zato o njemu nikad do kraja nije ispričala, i taj nepoznati, taj NN, stajao je između njih kao kost u grlu, grebao ih je, zakašljavao, nije im dao da se nadišu, vrio je kao lava u vulkanu; oprezno su koračali, da vulkan ne pokrenu, prećutno su zastajali, oboje, na samoj ivici provalije koja se zvala njegovim imenom. Nije stigao da ga zamrzi. Samo je, začuđen nad samim sobom, pokušavao da je izleči od te ljubavi, radio je to, kao u inat sebi, priznavajući da mu je stalo, da mu je strašno stalo do te male. Za drugom, takvom, ne bi se ni okrenuo. Drugu, takvu, ne bi sačekao ni preko ulice. A ona mu je izmicala, nezavršenim rečenicama, prekinutim glasom, pesmom koja bi joj spustila ramena, iznenadnim tišinama, dugim pauzama kad bi o njemu govorila... Ona, koja je znala njemu samom da satima priča ko je i kakav je i koliko vredi, kao da je gubila i dah i reči kad bi je za tog, drugog, upitao. Sve je o njoj znao. Ostalo mu je još to da sazna. Posvađali su se, ona je otišla, sad je ponovo tu... odsešće kod njega nekoliko dana, nije se usudio da pita na koliko je došla, nije se usudio ni da se nada, ni da misli...

       O, da... dodirivali su se. Jesu, spavali su jedno kraj drugog. Bi li ga nazvali ludim kad bi rekao da je sve o njemu znala, sve o njoj znao što se ticalo vođenja ljubavi, a ipak, nikad nisu? Bi li ga nazvali budalom, što ju je uspavljivao grleći je, uzdržavajući se da je u sebe ne uvuče tako sitnu, hladeći svoje želje, da ih ona ne primeti, strahujući da ne oseti kako mu se koči i ledi u rukama... jer... Ne bi podneo. Od nje, ne. Umro bi da je dodirne, a da ga njeno telo odgurne.

       Satima su o tome razgovarali. Pravio se da je neko drugi, da analizira tuđe želje i htenja, a ona mu je otvarala sebe kao kajsiju, nudila mu je svoje misli i osećanja, mogao je da ih opipa, zagrize, okusi... Čuvao ju je od nje same i od sebe, ludog. Kad bi otišla u šetnju, kupovinu, na kafu, bez njega, grizao je jastuk, udarao pesnicom u postelju, šutirao je okolo, bacao u vis knjige i odeću, i brižno sve dovodio u red, da ništa ne primeti kad se vrati. Njegov devojčurak. Njegov cvet. Koliko je noći proveo budan, ne nalazeći sebi mira, vraćajući u sećanje njen pospani glas, i ono njeno ''hladno mi je, uvij me u sebe kao u ćebe'', koliko puta je ljubio kosu, greleći je obema rukama, koliko puta je osluškivao njen jecaj u snu, nadajući se da će da razazna koje to ime doziva, plačno, otegnuto, nesrećno, za kim to pati, koga to sanja, besno i bespomoćno želeći da razazna slogove, pa da joj, čim otvore oči, pljusne to ime u lice, da vidi kako će reagovati, šta će reći, hoće li se zagrcnuti slovima. Posle je smirivao sebe. Razgovarali su o tome kao da se radi o nekom drugom.

          ''Želim da se ljubim sa tobom.''

          ''Hoću da me držiš u krilu.''

          ''Volela bih da ulaziš u mene jako polako i jako dugo.''

          ''Ja bih da se izlijem na tebe, i da se ti izliješ na mene.''

          ''Sve bih sa tobom probala.''

          ''Hajde da se pustimo.''

          ''Da mi se zavrti u glavi.''

          ''... da me nema...''

          ''... da nestanem.''

           Bi li mu iko poverovao kad bi rekao da nije bilo... ni ljubljenja, ni krila, ni izlivanja, ni probanja, ni puštanja, nije se vrtelo u glavi, i nisu nestajali... samo su kao dva ostarela, dosadna psiho-seksologa, ozbiljno i otvoreno rastakali svoje misli i želje kao vino... lagano dosipajući u flaše ili bokale, da ne puca, da se ne proliva, da ne pravi venac, da se ne uzmulja. Govorio je i sebi i njoj da je lud. Da, mora biti da je lud. Kad nije bila tu, uz njega, zvao bi je telefonom, i satima nalazio teme, odlazio, pa se vraćao u razgovoru, samo da čuje kako joj zvoni glas, samo za onaj trenutak kad ga spusti, kad mu u uvo prošapuće ''uželela sam te se'', samo za onaj čas, kad bi, odjednom, ni iz čega, rekao ''ljubim ti kuk'', a ona šapnula ''nemojjj''. Gledao je kako joj se najsitnije dlačice kose na vratu ježe, kako joj se koža ježi kao od ledenog vetra, kad joj zagnjuri nos između ramena i vrata. Ludeo je, i znao je da ludi, od želje. Bio bi još luđi da je pokušao, da je krenuo, da je zatražio, da je učinio samo jedan pokret koji ne bi dozvolila. Povlačio se, zaranjao u sebe, govorio joj je da će učiniti neku glupost, nešto sa udatim ženama, milicijom, pijancima, a ona je znala da neće, da ne može ni da zamisli ijednu drugu. Povremeno bi se napijao, divlje, žestoko, odjednom. Sručivao bi u sebe rakiju za rakijom, odlazeći u bircuze pokraj pijaca, tamo gde rakiju služe iz kratkih, debelih čaša za vodu. Nije mario ni birao koju će rakiju piti, samo da se napije, samo da se što brže obeznani, samo da sam od sebe sakrije. Takmičio bi se sam sa sobom. Nagradio bi sebe uvek još jednom rakijom ako bi prošao sat da ne dohvati telefon, da je ne pozove, da joj ne pošalje poruku. Trčao bi od nje, satima, danima, a ona ga je vraćala sebi kao da pucne prstima. I kao da zna, kao da ga odnekud gleda, poslala bi mu neku reč, ili rečenicu, i sve bi zasijalo, i ekran, i kafana, i njegovo lice. Onda bi se kajao, tukao sebe mislima, uvlačio se u sebe i svoje tišine, govorila je ... ''javi se kad se iz tihovanja izađeš'', a on je hteo da mu dođe, da ga povuče za ruku, majicu, kosu, da mu kaže ''ustaj, idemo, hajde da jedemo, da pevamo, hajde da skačemo, vodi ljubav sa mnom, igraj mi, hajde da se napijemo, hajde da...''... bilo šta. Uranjao je u utehu – nikad, niko, nije umeo ni znao da ga dozove imenom. I to njeno ''Bogdane'', izrečeno kao da će da izdahne, kao poziv, vapaj, jecaj, šala, krik, stih, to njeno ''Bogdane'', pomalo zakrivljeno kao pitanje, to njeno ''Bogdane'' bilo je sidro. Ona je bila brod, a on nije mario što je na dnu. Samo da je ona negde tu. Brodovi ne isplovljavaju bez pojasa za spasavanje, čamaca i ankera.

      Opet je bila tu. I sve drugo i važilo je i nije.

      Sedeli su u zamračenoj, plavoj sobi. Pijuckali nes. Ona je pušila. On ju je gledao.

-         Znam. Mnogo pušim.

-         Kao parna mašina.

-         Ti?

-         I dalje petnaest. Hoću da sebe nateram da smanjim na deset, pa na pet, pa na ništa.

     Opet su ćutali. Umeli su da ćute zajedno. Zato je klicao nebu. Zahvalan Svevišnjem što ju je poslao. Njegov nebeski cvet. Đurđevak. Devojčurak. Niko nije znao o njemu sve, osim nje. Nikad mu nije palo na pamet da bi ikom drugom mogao da se otkriva. Samo njoj. Upila je ceo njegov život kao sunđer vodu. Divila mu se, otvoreno, jasno, a on nije hteo da mu se divi. Hteo je da ga voli, svakako da ga voli. I znao je. Na neki način bila je strašno vezana za njega, volela ga je, samo onog je volela drugačije, duže, više. ''Otrovana sam. '', govorila je, a on je odvraćao ''Leči se. Ili crkni.'', oštro razdvajajući slogove, glasom dželata, ledeno, neopozivo, kao da je namerno od sebe otura. Učio ju je da postoje drugačiji, učio ju je da postoje oni kojima je stalo, dodavao joj je sebe čas na litre, čas na kapi, kao infuziju, kad bi posustala, bio uz nju, hrabrio je, kad se gušila, vikao joj je da maše rukama, da ispliva, kad je ćutala, gledao ju je krišom, strepeći da ne misli o onom drugom, plašeći se da joj ne zaiskri u oku, lovio joj je uzdahe, tumačio poglede, i izmicao se i primicao se, i bio je tu. Stajao je između njih kao zid. Nije joj mogao pružiti ruku. Znao je da mora sama da ga preskoči.

-         Znaš li zašto sam se vratila?

13:07, 5/10/2006 Poslao Ellectra

Ne secam se kada me je poslednji put neka prica ovoliko uvukla niti toliko zabolela... bez teksta sam!

13:39, 5/10/2006 Poslao III

sataraš ti je fe no me na lan
svako doda nešto, neki sastojak
al ti ga napravi veoooma ukusno
a i nes je carski
bravo



Izmenio III dana 5/10/2006 u 13:39

17:14, 5/10/2006 Poslao lutalica

uh, pročitah u jednom dahu, bez treptanja )))
svaka čast!