Djurdjevak

     Stajao je u kadi, ruku podignutih iznad glave, šakama naslonjen na beskonačni niz keramičkih pločica. Voda se slivala iz tuša podignutog na odgovarajuću visinu, dole, rušeći se niz njegov potiljak, vrat, ledja, sve do stopala gde je besnela u malim, koncentričnim krugovima pre nego što bi nestala u odvodu kade i dalje u slivnik. Bila je topla. Voleo je da se kupa toplom, skoro vrelom vodom. Nije se pomerao. Samo je stajao puštajući… Voda bi trebalo da spere želju, strast, ljubav, nemam, neću… Mislio je da će to učiniti sapun u njegovoj lepoj, koščatoj šaci. Ali nije. Zato je stajao, dlanovima upirući u zid, prstima i negovanim noktima pokušavajući da izmrvi pločice. Onako kako je njega mrvila želja za njom.

     Na drugom kraju sveta, sto četrdeset devet kilometara odatle, ona je spuštala savršeno negovano stopalo u kadu punu pene. Pa, drugo. Šakama se uhvatila za ivice, spustila kolena, pa butine, potopila struk, pa ramena… Od starog, još tu i tamo čupavog frotira smotala je jastuk. Naslonila glavu. Na plastičnoj poličici sa točkićima iste nežno ljubičaste boje kakvo je bilo njeno tek renovirano kupatilo, stajala je krhka staklena čaša do pola napunjena belim vinom, do nje cigarete, tanki zlatni upaljač naslonjen na tamno plavu kutiju, kristalna pepeljara… Iz zvučnika strateški postavljenih u sva četiri ugla dopirale su prošaputane nežnosti pevane što muškim, što ženskim glasovima. Muzika odabrana za uživanje u ritualu kupanja. Jednom sedmično, jednom u pola meseca, jednom u trideset dana… uvek kad ga se seti… Trepavice miruju. Miruju joj i ramena i kolena… Samo negde, dole, u samom dnu stomaka, nekoliko santimetara ispod pupka, tinjanje…

-         Dao bi mi da te kupam?

-         Nikad.

-         Kupao bi ti mene?

-         Uvek.

-         Kako?

-         Ćuti… nemoj… neću izdržati…

-         Šta?

-         Ne mogu.

      Bila je jagnje željno milovanja. Maženja. Osluškivala je kako šumno diše, negde tamo, milion kilometara daleko od njenog potiljka. Gledala ga je široko otvorenih očiju, a on se ogledao u njenim zenicama, milujući joj prstima ivicu obraza, krivinu obrva, usne…

      Podigao je šake sa pločica.

      Ona je izronila ruku i ne mareći za penu vretenastim prstima bez nakita obuhvatila stopu čaše.

      Levom je rukom skinuo tuš sa postolja.

      Podigla je glavu i otpila gutljaj ledenog vina.

      Pojačao je mlaz vode.

      Ona je potopila glavu ispod pene.

      Bolelo ga je ispod dijagragme, stiskalo u plućima.

      Napipala je ispod kože loptu teskobe.

       I on i ona bolovali su od čvorova.

      (Čvor: neizlečiva, dugotrajna bolest. Ne vidi se golim okom, ne prepoznaje aparatima. Nije utvrđeno da li se može dijagnostifikovati pregledom krvi i kože. Sa sigurnošću se može potvrditi način nastajanja, donekle različit kod parova pacijenata. Naime, od istovetnih simptoma čvorova pate samo po dva pacijenta. Jedan muškog, drugi ženskog pola. Nije potvrđeno kada i kako nastaju prvi simptomi, ali se neosporno može potvrditi da su uzrokovani osećanjima koje su u staro vreme psiholozi, psihoanalitičari, neurolozi, psihijatri, pa čak i neki seksolozi nazivali osećanjima ljubavi.)

    Pustio je da se bol proširi sve do grla i očiju. Ona je izgubila vazduh.

    Nedostajala je svakom milimetru njegove kože. Naježio joj se potiljak, zabolela su je kolena, stopala je, preko sredine, zahvatio grč od nemam.

    Svaka kost ga je zabolela u želji za njom. Zapalila je cigaretu, uvlačeći žudno dim, sve do pupka.

    Svi milimetri kože, svaka tačka kostiju jurnula je ka njegovim očima. Zažmurila je.

    Zatvorio je oči. Pustila je da joj se niz lice zakotrljaju suze.

    Usmerio je mlaz na lice. Lako je plakati pod slapovima vode.

    Želja je kao katran gorela na njenom telu.

    Pekle su ga nadlanice, dno stomaka gorelo nemanjem. Ugasila je cigaretu mrveći je.

    Brisao se kao da hoće da je sa sebe odere.Uspravila se, nagla napred, izvukla čep iz odvoda.

    Prebacio je nogu preko kade. Namestila jačinu mlaza na tušu.

    Na pločicama trag njegovih vlažnih stopala. Podigla se, pena je klizila niz njene podlaktice, bedra i noge.

    Nasapunjao je lice. Spirala je penu sa sebe, jako dugo, dopuštajući ledenim mlazevima da šibaju svaki deo glave i tela.

    Obrijao se naviknutim, brzim, veštim pokretima. Uvila se u veliki, čupavi peškir, tamno ljubičaste boje.

    Pljuskao je lice vodom. Mazala je mlekom telo.

    Iscedio je malo kreme na dlan. Prsnula je parfem ispod ušiju, na potiljak, u udubinu grudi, na zglobove šaka i u jamice kolena.

   Mazao je lice ne gledajući se u zamagljeno ogledalo. Savila leđa u luk, uvlačeći jednu pa drugu nogu u kao sneg bele gaćice.

   Obukao se. Uvukla je ruke u rukave mekog, svetlo ljubičastog bade mantila, i čvrsto vezala kaiš u čvor.

   Zakopčavao je farmerice. Nanela je na lice kremu, masirajući dugim, nežnim, upornim pokretima, ne gledajući svoj odraz u ogledalu.

    Zakopčao je svu dugmad osim ona dva ispod grla. Iščetkala je kosu žustro, pažljivo zagledajući teme, ne bi li otkrila da li je vreme za farbanje.

    Uvukao je košulju, ravnajući je, u pantalone. Namestio kaiš. Podigla je i namazala stopala i pete.

    Prsnuo je parfem na vrat. Uključila je fen i sada je sušila pramen po pramen kose, povremeno otpijajući iz čaše sa vinom.

    Pogledao se u ogledalo i u svojim zenicama jasno video njen lik. Prepoznavala je njegove dlanove u svakoj svojoj vlasi.

   Češljao se. Osušenu kosu podigla je u savršen konjski rep.

    Stajao je, još uvek bos… pokušavajući da dođe do daha. Namazala je trepavice. Kad je stavljala ruž na usne, udahnula je duboko opet nakupljene suze.

    Seo je na ivicu kade i obuo čarape. Skinula je mantil, obula čarape, zakopčala grudnjak.

    Još uvek nije disao. Preko glave je, ne mareći za pramenove koji su kao paučina ispadali iz šnale, navukla haljinu.

    Obuo i vezao pertle na savršeno izglancanim cipelama… Uvukla je jedno po jedno namirisano stopalo u svoje nove, tamno plave cipele sa visokom potpeticom, ne usuđujući se da pomisli kako je najviše voleo njene listove i kolena.

    Ustao i pogledao se u ogledalo. Još uvek je bila tu.

    Poravnala je dlanovima haljinu sa strane. Okrenula se, levo i desno, prateći svoj odraz u ogledalu. Skamenila se kada je izronio iz uglova njenih očiju. Ruku prekrštenih na grudima, gledao ju je iz ogledala, smeškajući se.

    Šake je skupio u pesnice. Odmahnula je glavom da ga otera iz zenica.

    Udario je u zid tik pored ogledala, ostavljajući otisak svojih zglobova na pločicama. Podigla je čašu. Ispila do kraja.

     Otključao je vrata i izašao iz kupatila ne mareći što je ostavio sve bočice otvorene, isceđene od polovine, mokar pod, tuš koji je kapao.

     Hitnula je čašu u zid pored ogledala. Prsla je u milion komada, leteći sve do njenih potpetica.

     Obukao je jaknu, pipajući po džepovima. Novčanik i ključevi od auta. Tu. Samo još mobitel. Eto.

     Otvorila tašnu, ubacila telefon, cigarete, upaljač, maramice, i ruž. Obukla mantil, stavljajući u džep ključeve od auta.

     Otvorio je vrata, ne mareći se što će se za njim zalupiti, i pritiskom na dugme pozvao lift.

     Dva puta je okrenula ključ u bravi i strčala niz stepenice.

     Duboko je udahnuo izašavši na travnjak ispred zgrade. Neke su starice još uvek sedele na klupi, uvijajući se u debele šalove.

     Prošla je kroz podrumski prolaz, lako se naježivši. U dvorištu iza zgrade bio je mrkli mrak.

     Otključao je auto.

     Na sedište do svog poređala je iz tašne izvađene cigarete, upaljač i mobitel.

     Stavio je telefon na ploču ispred volana. Vezala je pojas.

     Okrenuo je ključ u bravi, osluškujući zvuk motora. Svetla. Grejanje. Uključeno. Ni milion kazni neće ga naterati da se veže. Pokrenula auto u rikverc. Uključila svetla.

    Okrenuo se na parkiralištu. Izašla je na ulicu i krenula levo, ka semaforu.

    Dao je desni žmigavac i uključio se u kolonu, mahnuvši u znak zahvalnosti vozaču koji ga je propustio.

    Uključila je radio. Uključio je radio.

    Naša pesma, pomislila je. Gospode! Ova pesma!, opsovao je.

    Udahnula je sve do čvora teskobe ispod grudi. Stisnuo je zube, kao da ga je neko udario u stomak i isterao mu sav vazduh iz pluća.

    Nije pevušila. Zabolelo ju je iznad pupka. Pokušavao je da udahne. Oštar bol u plućima.

    Ispravila se za volanom. Savio se napred ka staklu.

    Čvor. Čvor. Čvor.

    Kad bi se razvezao…

    Treba to preseći, naglas je rekao. Uroniti u neku drugu, njoj ni malo sličnu. Zaboraviti. Poklopiti je. Zatrpati tuđim mirisom, drugačijom linijom obraza, ući između drugih kolena, usne prisloniti na tuđa bedra… Naći neku bezobrazno kratke kose, ogoljenog vrata i potiljka… sasvim drugačijeg glasa i smeha… Drugu… Ući u nju, iskidati je pod sobom, voleti je i ljubiti tako da ne zna šta ju je snašlo…onda se pokupiti i otići…samo nestati…bez obaveza, razmene telefona, bez 'vidimo se'…

    Treba to preseći, pomislila je. Večeras zavesti nekog ni nalik njemu. Ne sme biti crnokos, ni visok, ni sa onakvim ustima… Ne sme govoriti očima. Ne sme da  gleda kao on, ni da zasmejava kao on, ne sme da nosi košulju upasanu u pantalone, možda neko ko nosi kravatu…da, kravatu… Zatrpati ukus njegovih šaputanja, poklopiti sećanje na način na koji ju je ljubio, naći nekog od krvi i mesa ni nalik njemu, i zavesti ga, zavesti…da ne zna šta ga je snašlo…bilo koga…plavokosok, zelenookog, kakvog god, nebitno je…zavesti, nasmejati mu se u lice i otići bez tragova, bez telefonskog broja, bez 'čućemo se', bez 'javiću se', bez ičega…

    Parkirao je ispred restorana. Isključio motor automobila. Pogledao u retrovizor iz koga su ga podsmešljivo gledale njene oči.

    Isključila je motor automobila nakon što ga je pažljivo parkirala unazad, u pravcu u kome će da krene kad se vrati. Još trenutak je držala ruke na volanu. Pogledala u retrovizor da popravi šiške i proveri ruž. Iz ogledala su je podsmešljivo i izdajnički gledale njegove oči.

-         Nosi se, bre, ti… viknuo je, udarajući rukom po ogledalu.

-    Problem, gospodine?, zainteresovano je pitao klinac od nekih šesnaest, kočeći bučno i škripavo svoj bicikl.

-         Ništa ozbiljno, odgovorio je vraćajući se u stvarnost.

-         Odlazi! Ostavi me na miru već jednom, prošaputala je gurnuvši retrovizor u vis.

-         Gospođice? Nešto nije u redu?, čula je glas čuvara parkinga.

-         Ne. Ništa ozbiljno, hvala, odgovorila je goneći na lice svoj najljubazniji osmeh…Ništa ozbiljno…

    Ušao je u restoran, zadržavši jaknu na ramenima (''Neću dugo, hvala, hladno je večeras.''), seo za ranije rezervisani sto, skoro do samih vrata, brzim pogledom preleteo prostor, tražeći neku sasvim ni nalik njoj.

   Sela je za svoj, pre nekoliko dana rezervisani sto, blizu vrata, i raskopčavajući mantil (''Zadržaću ga na sebi, hvala, hladno je.'') pogledom preletela polutamu restorana, tražeći nekog ko ni slučajno, ni najmanje ne liči na njega.

   Naručio je kafu i kiselu. Da. Ništa ozbiljno.

   Zapalila je cigaretu iznad hladnog nesa i mineralne. Ništa ozbiljno. Zaista, ništa…