Djurdjevak

-         Nikad nisam imao ovako nežnu ljubav. Bestelesnu. Niko me nije uspeo tako smekšati, svu ovu krutost moju. Promenila si me svojim voljenjem. Nikad više isti..., pisao joj je.

-         Imam tebe svuda oko sebe. Imam te u sebi. Svet nikada neće biti isti. I ne zna koliko je lepši. Jer si ti stao iza mene, i prekrstio ruke ispred mojih grudi, odgovorila je.

-         Ja sam ti sve?

-         Sad da odeš i da se vratiš za hiljadu godina... biću tu. Znaš to?

-         Zlato malo moje...

               Sad vreme stoji. Na istom mestu, u istom času, kad su jedno bez drugog ostali, ugasila se zvezda, zatalasalo more, ogroman talas odneo je komad obale, baš ono parče zemlje na kojoj su oboje stajali. Tišina. Zavladala je nadnaravna, svetu i prirodi, Bogu i ljudima nepoznata tišina... Sve je naizgled bilo isto. Osim te tišine koja se kao krivi jatagan zarivala da raspori, uništi, satre...

-         Šta ti je? pitali su je.

-         Boli me.

-         Gde?

-         Ne znam. Ne umem da lociram bol. Boli me sve. Čelo. Kosa. Ramena. Kolena. Pupak me boli. Boli me ruka. Potiljak. Bedra me bole. Bole me stopala. Sve me boli.

-         Šta ti kažu lekari?

-         Da nisu nadležni. Da ne prepoznaju. Da treba da spavam.

-         Pa, spavaj onda.

-         Ne mogu. Ne smem. Ne umem više da sanjam.

               Vreme se krunilo kao lišće sa breza. Plakalo je kao trava kad vene. Ledilo je kao smrznuti oblak koji na sneg miriše. Tamo gde je on stao, nije umela da nastavi. Bolelo je. Tišinom. Vetrom i kišom. Prvim pahuljama koje su padale krišom, kad ceo svet spava. Ceo svet. Osim nje. Ona čita njegovo pismo.

''Ne prolazi kraj nje... Poznaće me u tebi... i ne javljaj joj se... Prozborićeš mojim glasom. Ne gledaj je... Moje su oči u tvojim dupljama... I ne diši. Jer tvoj dah mojim miriše...

                Ne dodiruj je, ne rukuj se, tvoj dlan je s mojim linijama i bregovima...

           ...  I ne pričaj joj ništa. Svaka kvržica na tvom jeziku mojim govori...

                ... I nemoj da plačeš pred njom, i da mreškaš oči kao ja svoje, i ne briši suze podlakticom kao ja. I to će poznati...

               I ne viči. Gromom mojim sevnućeš. Ne sijaj besnom zenicom. Ne grizi usne pred njom, krv će moju poznati na njima.

               ... Videće me u tvojim cipelama, u tvom rukavu, otkriće me u tvom okovratniku, list sam ti u kosi, otrešće me s tvog ramena, izvući me ispod tvoje miške, izgurati iz tvog pupka... Ne pokazuj joj novu čarapu, jer poznaće me na tvom gležnju, viriću iz tvoje vreline, svući će me s tvog kuka i razbiti o zemlju...

               Ne ostavljaj opuške, celofan od cigareta, prazne upaljače – svuda stojim. Ne daj joj da lista tvoje rokovnike, imenik...trideset mesta za slova, a svuda N... Ne dam. Ne mogu. Nisam. Nedostaješ. Nabij. Nikad nisam...

               ... i pazi da te ne omiriše... Ne daj blizu, kučki... Osetiće moje bele perle na tvojim butinama, na tvom zubu, mirisaćeš vodom mojih leđa, kapima iz mojih usta... Sakrij te tvoje prste mojom sluzi slepljene za dlan koju nijedna voda ne spira...

               ... i znaće, i neka će, da u utrobi čuvaš moje belančevine, da sam ih razmazao po zidovima tvog tunela, posadio seme u namreškane nabore gde će ga usisati mala ustašca tvojih crnih rupa...

               ... I ne šetaj to dete pred njom... Gledaće k'o ja, disaće mnome, imaće prste moje i neće plakati kad ga boli... Pazi da ne vidi na njemu moje žile na ruci, moju bedrenu kost, moju petu, moj zagrižaj... Sklanjaj ključeve od njega i ne reci joj da je levoruko k'o i brat mu...

               ... Ako te pita, ćuti da ne voli brodiće i mostove, da spava ukoso... Ne kazuj joj da voli hladne makarone i jaffu... Ništa joj ne govori.

               ... Skloni ga. Čuvaj ga tamo kod vas.

               Ne pokazuj joj se... Otkriće me kod tebe i ubiti me.

               Ubiti – jer je ne volim. Volim tebe.

               I zato ti kažem...

               Najbolje...

               Ne prolazi kraj nje... Poznaće me u tebi... I ne javljaj joj se... Prozborićeš mojim glasom... Ne gledaj je... Moje su oči u tvojim dupljama...''

        Neću, šaputala je bezglasno, ko zna kome. Ničeg više nije bilo. Neko se upleo u paučinu njihovu ljubavi i precepio je na pola, jednim potezom šake. Nego je zagazio u vodu njihove ljubavi i otresao je sa cipela besno lupajući nogama po tlu. Na nekog je pao oblak njihove ljubavi, i taj je neko, ljutito psujući, otvorio kišobran, šiljkom na vrhu probušivši penu. Nekom se njihova ljubav zavrtela u šoljici kafe kao neispunjena želja, i taj je neko, smejući se, sprao sa zidova šoljice sve njegovo i njeno. Nekom je njihova ljubav udarila u zube i taj ju je neko pregrizao kao košticu trešnje i ispljunuo na beton, da se razbije. Nekom je njihova ljubav kao vetar podigla beretku sa čela i taj neko nije hteo ni da potrči... zgazio ju je kamion pun lubenica i dinja... Neko je njihovu ljubav nosio kao broš i taj neko ni primetio nije da se igla otvorila, a broš otkotljao u slivnik ulice odletevši s kaputa. Nekom se njihova ljubav učinila kao gromoglasno brujanje aviona koji poleće, pa je, taj neko, napisao pismo vrhovnom sudu, a sud je doneo presudu, i aerodrom je iseljen daleko... Njihova je ljubav čamila pored nečijih vrata kao po dnu izgrižena metla, pa je onda, taj neko čija su bila vrata metlu bacio na đubrište, koje je posle neko sasvim drugi, nadležan za đubrišta ljubavi, spalio do pepela. Novom metlom su pepeo pokupili u kutiju, pa su kutiju odneli do mora, pa su pepeo po moru rasuli, pa je pepeo, dok je padao na dno, progutala jedna riba, a tu ribu je u utrobu uvukla druga, veća, koja je pratila brod, pa je dokoni mornar sa broda, zvizdućući neku veselu melodiju, zabacio udicu, veliku i jaku, i ulovio je ribu, pa ju je rasporio mornarskim nožem, u jednom potezu... Njihova ljubav se skrila u ikri, potpuno nejestivoj ikri velike ribe, pa ju je mornar izbacio gadeći se na palubu, pa ju je razmazao po palubi ogromnim stopalom u od sunca izbledeloj patici... Pa je sunce osušilo krvavi trag zgažene njihove ljubavi... Podigla se velika oluja, vetar je odneo sve...

               Ničeg više nije bilo. Ničeg. Kraj.