Djurdjevak

21/7/2006

Zlatni manastir 14

Svakog bogovetnog dana (je l' zna neko šta, u stvari, znači ovaj izraz - bogovetni? Mada... prilično je zgodan za upotrebu, zar ne?), tačnije, svake bogovetne noći (cenim da, ako postoji bogovetni dan, može, ekvivalentno, da postoji i bogovetna noć), gledam tu mršavu, sitnu, dečački građenu ženicu, kako prostire veš.            Sinoć je, recimo, ledeni vetar brisao niz ulicu, stizao je dole sve do starog hotela, tu se okretao, protivno svim saobraćajnim propisima, na velikoj okretnici (i nije bilo dežurne patrole da vidi kako udara u bokove automobila koji su imali prednost, i saobraćajnu i moralnu i materijalnu) i vraćao se još silniji i bešnji nazad, da ovu istu ulicu nauči pameti... Vitlao je, hučao, tresle su se prodavnice, jednu nakačenu na sam ugao zgrade, drugu, dijagonalno preko puta poneo je sa sve neoprezno postavljenom tendom, udarao je u zgrade... Cela naša ulica, gledano s početka, sa ovog prozora, pretvorena je u džinovski fliper, a vetar, ludi, pobesneli vetar, bio je čelična loptica. Zaleti se u drvo, odbije se, pa udari u ulazna vrata. Ona bi se odvalila sa sve ragastovom, da nisu metalna, zastakljena,... ups, pa prosulo se staklo?! i čvrsto zašarafljena za zid. Stara gradnja. Šrafovi bili nemačke proizvodnje. Ili austrijske, ko bi sad to znao. Kad je uzvitlanim parčetom daske polomio naša ulazna vrata, potrčao je dole, ka raskrsnici o kojoj stari Varošani pričaju da je napravljena po sred srede asvaltiranog groblja. Na semaforu je bilo crveno. I vetar je stao.            Stavio je ruke u džepove i zviždukao nemarno se osvrćući levo, desno i iza sebe. Skupio je zenice. Namestio se da lepše vidi. Okrenuo se. Ovamo, iza njegovih leđa, ovamo, kod nas, u zgradi preko puta, neko je pritiskom na okrnjeni prekidač osvetlio terasu u prizemlju. Tamna silueta sa plastičnom kadicom, koju mi, ovde, zovemo šafolj (takođe veoma zanimljiva i zgodna za upotrebu reč... i opet niko da zna šta ona, u stvari, znači?), punom veša. Na slaboj svetlosti, čak i sa ove udaljenosti, moglo se kladiti da su se to, iz šafolja, pušili peškiri. Nevidljivim prstima vešala ih je kao pršute, sa žice se pušilo kao iz pakla. Mirno, strpljivo, zatezala je jedan po jedan, kačeći ih štipaljkama, tri štipaljke – dva peškira.            Na semaforu se već odavno promenilo žuto, pa zeleno, kljucalo je i pištalo unutar metalnog trookog robota, pa je opet bilo crveno, i opet žuto i opet zeleno, umorno je namigivalo po tek polivenoj, praznoj ulici, ali se vetar se nije pomerao. Samo je usporio zviždukanje i negde na pola skroz  utihnuo. Izvadio je ruke iz džepova i tek malo pomerivši dva – tri celofana i okrajak zgaženih novina, zalepio se leđima uz nedavno dograđenu i u svetlo-zeleno omalanu zgradu (i, opet, zgodnjikava reč – omalati, namalati... Moleru, omalaj moju kuću! 'Oćeš  u rezedo? Može u rezedo. – kao da pričamo na stranim jezicima, zar nije? Nije!). Šunjao se, lično sam ga videla, znala sam da hoće da je prepadne, manijak jedan, vetar bezobrazni, sad će da joj se prišunja, sad će da klekne ispod njene terase, ona ga neće videti, ona veš razastire da se suši, njoj su prsti ledeni, a peškiri su joj vreli...            Molim vas, evo, ja ću da svedočim! nije ga videla, nije mogla da ga vidi, iskočio je pred nju kad je nakačila poslednju štipaljku, kad se sagla da uzme prazan plastični šafolj (zgodno!), iskočio je ludi manijak vetar, on iskočio, ona odskočila od straha, nacerio joj se u lice, huknuo joj u nos i usta, zagušio je. Lupio je rukom po vlažnoj, plastičnoj posudi, i šta je mogao taj jadni šafolj nego da odleti preko terase. Cimao je peškir po peškir, a ona ih je branila, kao svoje najmilije, on da otme, ona  da preotme. On ih vitla, ona da ih grli grčevito, ledene, mokre ubruse da zalepi za odeću, a iz sobe je tople, i nije baš nešto za ovakvu noć odevena, i samo je htela da, eto, razastre taj oprani, mirišljavi veš, i da pobegne u polumrak sobe, da obuče svoju staru, žutu flanel spavaćicu i da legne da spava, spava, spava, a vidi sad ovog čuda, sa vetrom-manijakom ratuje. Drmusa joj peškire, zapošljava joj ruke, a vijuga joj ledenom nogom ispod suknje, hoće da je obeščasti, pa da zavitla njome preko ravnog krova, da je odbaci na smetlište, tresne u decembarsko smrznuto blato, da se tamo puši prebijena udarcima... to hoće, i da mirno odšeta, kao da ništa nije uradio, kao da se baš ništa nije ni dogodilo... E, nećeš, boga mi, nećeš, kad ti ja kažem, nije to mrva hleba ispala iz kljuna ptice pa da je svejedno! Ja ću Vas spasti, vičem otkidajući zavesu, ja ću da ga uplašim, vičem otvarajući terasu, pucam u vetar rafalom balkonske sijalice od dvesta sveća, zatečeni vetar hvata se za šipku kojom se terasa drži za ivicu zgrade, reži, proklinje, laje, i odjuri niz ulicu, do one iste raskrsnice sa koje ju je prvi put ugledao. Žena kojoj ne vidim lice, mršava i sitna, građe dečačke, pobeže natrag u sobu. Isključi terasu. Zamrači se soba. I sve potonu u posleponoćni, gluvi mrak.            Ja sam ostala još malo. Na straži da stražarim. Požarstvo kao zadatak ubeleženo na moje vrele obraze i ispucale usne.            Da ne rade nadgradnju, da nisu odsekli one krhke, tankovrate breze, ja nikad  ne bih ni videla ovu komšijsku zgradu. Ni znala da imam komšinicu. Koja koristi omekšivač sa mirisom đurđevka.            A vidim, čak odavde, onaj zlatni manastir.