I love you, I have loved you all along, And I miss you, Been far away for far too long
I keep dreaming you'll be with me,
and you'll never go,
Stop breathing
if I don't see you anymore...
JESEN ?! I STA SAD ?!?!
10/9/2009
Nisam bila ovde sto godina... Kako poce da se pogorsava vreme tako se i meni zelja za blogoyem povecavala... I eto me, iako me mozda niko ne cita ili me niko nece procitati ili kako god, pisem sebi ...
***
Dakle ode leto u neke bolje krajeve, mi ostasmo da se patimo sa hladnocom, iako ne izgleda tako . Fino je danju, kao prolece, mogu slobodno da kazem, ali nocu ... Kako ne volim jesen, kako ne volim hladnocu ... Kako bih volela da mogu da ih prespavam i da ne moram da nosim dzempere, carape i ostalu propratnu opremu !!!
Krecu predavanja, ako nista drugo, bar cu sa necim imati da se zabavljam dok ispijam tone kafe & guarane & caja ... Cak ni voce ne volim, volim jagode, ali jesen je
I tako sa mnogo ne volim stizem do stavke koju mnogo volim - cizme... Idealna stvar, mogla bih u soping, da nije ove svetske krize mozda bih i mogla, ali sobzirom da mesecno moram da izdvojim desetak hiljada dinara cisto da bih prezivela, za one osnovne namirnice, sto bi moj tata rek`o "za `leba" (na sta se ja nadovezem pa kazem "mogu i bez leba"), dok platim struju, telefon, grejanje....... ne ostaje mi nista sem da gledam izloge i da se nadam da cu negde iskopati koju hiljadarku da kupim te cizme . Nada poslednja umire Sta sam bese rekla? Nesto kao ne volim jesen?! Ma jok, obozavam je
Sladoled, tigrasti komarci, bus, ucenje, jutarnji turbocino, kolokvijum i slag na tortu, ma jos bolje vishnja...
6/16/2009
Rekoše mi da se ugojim?! Bila sam šokirana ovim *komplimentom*, bar ja to tako shvatam, uostalom ja sve shvatam kao kompliment, pa čak i kad je nešto negativno ja izvučem pozitivnu stranu.. Ne ide mi negacija i loše ne umem da mislim o sebi, znam da toga ima, ali nije ništa što ne mogu da ispravim... Kupila sam kilo sladoleda, i pojela ga, pa kad sam već mršava, mogu bar čokoladu da jedem, napokon na miru... To što sam u zbrci nema veze ni sa čim, pa ni sa tim što je on sad još dalje.. kako fizički tako psihički, ali to nije tema, drugi put o tome...
Sad me brinu ovi tigrasti komarci... Do sad su bili komarci *kao rode*, dal je moguće da i tigrovi imaju svoje komarce, koji su završili u Srbiji, kao uostalom i sve *DIVNO* na ovome svetu... Ujeo me je jedan takav tigrasti, ili bar kažu da jeste, ne znam koja je razlika između rodinih i tigrovih, ali svrbi isto ...
I dok sam se vraćala opet iz daleka, i kontala da ću bar nešto da naučim za danas, sutra u autobusu, sedne pored mene osoba koja empatična, komunikativna i samouverena.. I tako sam ubila vreme za učenje, ovaj put mi nije bio potreban izgovor.. Simpatičan mladić, ne znam ni kako se zove.. Ipak ni to mi nije izbilo iz glave to da je on daleko, kako fizički tako psihički...
***
E onda sam ustala sutradan, sipala kafu u dušnik i gušila se sa cigarom, jer naravno kasnim gde god da krenem, i stigla sam, završila... A sad umesto da učim pišem ovo, jer je višnja koja krasi onu čokoladnu tortu, mislim sladoled, daleko kako fizički, tako i psihički, ali ja o tome ne razmišljam, više me brinu ti tigrasti komarci, a možda bih samo trebala da se istuširam?!!
I nije neki dan. Vrućina.. Proleće, leto, šta li je, a ne sme čovek (u moj slučaju žena) da nosi majice bez rukava...
40 stepeni u hladu.
Danas meni nije nikakav značajan datum...
Ustala nenaspavana, kao i uvek.
Obukla se kao da je napolju jedva 25 stepeni i obavila dnevne obaveze.
Jela sendvič i sladoled... Moš misliti da ću da kuvam po ovom (ne)vremenu.
Sad ću opet da jedem sladoled..
Spava mi se, ali neću da spavam, i ovako ništa pametno nit sam uradila danas nit naučila...
Sutra opet putujem.. I putujem...
Svaki put kada hodas moje srce ritam navije svaki put kada odes meni tuga cestu savije I kao program radija osecam te na daljinu bicu s tobom i kad nisam tu Lagao bi sebi kad mi reko ne bi da me volis jer sam zapisna u tebi lagao bi sebi kada hteo ne bi da me imas jer sam davno zapisana u tebi........................
"Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa... I najzad shvatiti kako sam te voleo..."
Jedan od onih života, Balašević
Ti nisi mogao da odćutiš? Zar misliš da ja ništa ne znam? Ponekad se pitam da li stvarno delujem toliko glupo... Nekad želim da odem odavde, da zaboravim sve, apsolutno sve, ta želja ume da bude prejaka ponekad da me samo sekund sprečava u tome...
Ja ne verujem u ZAUVEK, ne verujem ljudima, ne verujem ni tebi, verujem sebi i zato ovo ‚‚iznenađenje" ne primam ni pozitivno ni negativno, nego nešto kao što tako mora i na šta JA ne mogu da utičem(iz ove perspektive je čudno,ali kada sam mogla bila sam previše mlada i nisam shvatala). Previše boli tvoja ljubav, odakle mi snage da izdržim sve, ne znam... zene su mazohisti...
Pa šta? Ljubomorna sam!! Na sve, apsolutno na sve što dotakne, kad nisam sa njim (ne svaki dan, al ima dana kada me baš uhvati, dobro je pa nije svaki dan). I juče i danas i sutra! Boli me uvo da li je starija 10 ili mlađa isto toliko, muško je, a muški vole sve! I baš me briga što je znaš hiljadu godina.. I nije mi krivo što ćeš, jeli možda da je kresneš... Izvoli, slobodno, jebi ga, dešava se, svakom može da se desi, nije to što me čini ovako opsesivno, posesivno ljubomornom! Mrzim samo činjenicu što sam jebeno daleko i što jebeno ne mogu da te vidim i dotaknem i čujem kad god hoću! To me jede iznutra... I baš zato sam ljubomorna na sve što te svakodnevno okružuje. Jebi ga, mrzi me, i što me ne oteraš od sebe kada te smaram za gluposti. Zašto trpiš? Vredi? Otkud znaš da vredi? Ma...
Nisam ja igrač za subotnje gužve, al shvatam pomalo te pokretne spužve, neko pijan, lakše život odrobija...
5/5/2009
Mrzim alkohol... Stvarno ne volim pijane ljude... Ne volim ni da pijem... Ponekad popijem koju čašu crnog vina ili piva, kazu da je zdravo.. Uglavnom mi ne prija, pa se to **ponekad** svodi na Novu Godinu i moj rođendan (zbog godina, naravno, pa žensko sam valjda...). Nikad nisam volela subotu veče, kad izađem i vidim da 99% ljudi konzumira sve i svašta, samo da bi pobegli od svakodnevice... Apsurd... I stalno neki izgovori... Jaooooo 1. maj, ajde da zalijemo(pivo, pelin)... Ej položio sam ispit, danas ja častim (pivo, pelin).. Joj pao sam ispit, bedak, ajde da izađemo (pivo, pelin).. Te rođendan, te slave, te svadbe, sahrane, novorođenčad... Ma bitno je da se zalije... I lepo kaže Djole.. ***Nisam ja igrač za subotnje gužve, al shvatam pomalo te pokretne spužve, neko pijan, lakše život odrobija...***
A on, njemu je baš krenulo ovog meseca, gde god krenuo, bitno je da se zalije... I šta god ja rekla, on će kao malo dete naći razlog **zašto mora da pojede još ‚‚jednu kockicu" čokolade... Uvrnutno ... Kada popije govori najlepše stvari, a koliko mi smeta, to što te stvari ne ume da prevali preko usta trezan, toliko mi i prija...
Ipak, i dalje ne volim alkohol...
Koliko je stvari koje bi trebalo da zapamtim, a ni sve sile ovog sveta nekad ne uspevaju da mi samo jednu rečenicu ubace u glavu.. Čudno... Pesma koja me podseća na sebe je ugravirana duboko u mom mozgu i apsolutno je nikad neću zaboraviti... Još je čudnije što čak ni prepevani tekst iz neke knjige koji trenutno nema veze samnom samo pravi gužvu na nekoliko sekundi u mom mozgu, onda ispari, ostaju slova na papiru, a ja se ne sećam ni šta sam pročitala, ni šta sam otpevala, ni šta sam videla... Hvala Bogu, takvih dana je jako malo.. Danas je jedan od njih... Posvetiću mu se...
***
I always needed time on my own
I never thought I'd need you there when I cried
And the days feel like years when I'm alone
And the bed where you lie
Is made up on your side...
Uvrnuto, stvarno nikad nisam dopustila sebi da mi bilo koji dan ikad prođe,a da dobar deo njega ne posvetim sebi.. Isto tako nikad nisam u životu dopustila da me iko vidi da plačem, još od petog razreda osnovne škole, ni najbolja drugarica, čak ni roditelji, smatrala sam to glupostima koje će proći i da nijedna suza koju sam pustila nije vredna ničega i nikog, smeh je lek i uvek sam bila nasmejana... Naravno ni dan danas se ništa nije promenilo, ipak kad pustim koju suzu za njim to je uglavnom zato što mi fali on.. I možda jesam egoista i mislim na sebe, ali eto fali mi zagrljaj, dodir, poljubac, seks.. Sve... I možda izgleda da mislim samo na sebe kada ovo izgovaram, tj pišem, i baš to je razlog zašto volim da svoje egoistične misli zadržim za sebe. Grlim jastuk kad ne mogu da zaspim.. Jastuk koji miriše na njega, možda zato i uspevam da ga sanjam u onoj čuvenoj REM fazi apsolutno svaku noć ili svaki put kad zaspim...
***
When you walk away I count the steps that you take Do you see how much I need you right now?
When you're gone The pieces of my heart are missing you When you're gone The face I came to know is missing too When you're gone The words I need to hear to always get me through the day And make it okay I miss you...
Ne trebaš mi ... Patetiko..
I've never felt this way before
Everything that I do
Reminds me of you
And the clothes you left
They lie on the floor
And they smell just like you
I love the things that you do
When you walk away
I count the steps that you take
Do you see how much I need you right now?
When you're gone
The pieces of my heart are missing you
When you're gone
The face I came to know is missing too
When you're gone
The words I need to hear to always get me through the day
And make it ok
I miss you
We were made for each other
Out here forever
I know we were
Yeah, yeah
And all I ever wanted was for you to know
Everything I do I give my heart and soul
I can hardly breathe I need to feel you here with me
Yeah
When you're gone
The pieces of my heart are missing you
When you're gone
The face I came to know is missing too
When you're gone
The words I need to hear will always get me through the day
And make it ok
I miss you
... A kad počne da nestaje i vidiš neke nove ljude i upoznaš se sa nekim novim ***sUtRa*** vrati se sve kao bumerang... I vrati te na ono isto mesto odakle si krenuo...
**Ej mislim da sam zaljubljen u tebe**
Jedna rečenica, samo jedna je bila dovoljna da se vratim i da nastavim.. Ne, ne da nastavim, već da počnem iz početka, možda da kopam sebi rupu koja nema dna,a možda i da dohvatim onu najvišu zvezdu koja ga večito fascinira svojim sjajem i zbog koje mi je pričao o nekom našem plesu na mesečini, ne na zemlji, već negde visoko baš tu oko Meseca i nazad...
Puno je vremena prošlo od tih zaljubljenih rečenica i još smo tu... Hiljadu stvari se zaboravilo.. Nestalo, što verovatno znači da nisu ni bile važne.. Možda je ipak važno ono što je SAD..
Raščistila sam davno sa sobom da je vredno živeti za **TE** trenutke, i proživljavati ih iznova i iznova sve dok ne dođe do nekog novog... Bilo ih je, biće ih, bez obzira na sve, još puno, znam to... I on zna.. i prepustio se, doleće i odleće jer tako mora i drugačije sada ne može, a možda baš i ne mora da bude... Možda... A i on je takav suzdržan, voli a ne pokazuje.. Kad pokaže - nebo se spaja sa zemljom i uspevamo da odigramo taj naš ples na mesečini, tik do Meseca, samo nas dvoje...
Cesto se zagledam
u odsjaj neba iznad tvojih prozora
noc je nada za nas bez sna
Ako te nikada ja na ovoj zemlji ne bih imao
ona bi stala i to je kraj
Mozes me mrzeti, a mozda mozes me i dugo voleti
i jedno i drugo znam ipak ce nas boleti ...
Pitaj me sad ljubav je kad
kad znas kada da pustis sve
i podjes dalje bez nje, bez nje
ljubav je kad ...
Ti maleni plamenu
namotaj slike sve u klupko secanja
noc je nada za nas bez sna
Mozes me mrzeti, a mozda mozes me i dugo voleti
i jedno i drugo znam ipak ce nas boleti...
... No pošto sam izvršila samoubistvo sopstvenog uma, sa par dobrih, starih filmova, vreme je za spavanje.. I nekako sve bude lakše kad se ispiše, napiše.. O da, nedostaješ mi.. I o ne, nikako ti to neću reći, ni danas, ni sutra, ni za mesec dana, niti kad te budem videla... I da, ubija samoća, veliki gradovi su smrt za male ljude, kojima tu nije mesto, a našli su se tu jer im je to samo jedan korak do cilja koji su zacrtali sebi i moraju, žele i imaju energije da ga ostvare. Kad ostanem ovako sama, bez igde ikoga, i kad znam da interfon neće zazvoniti, i kad znam da si ti negde daleko, bez namere da pošalješ sms ili možda da nazoveš, jer ti je ili previše dobro ili jako loše, na ovaj ili onaj način, da se prihvatiš telefona, znam da je vreme za san...
... I šta je bilo kada je **otišao**? ...
Isto, isto što i uvek biva... Praznina... Znate onaj osećaj kada ne osećate ništa a opet osećate... I drugačije, danas je bolje sutra još bolje... Prekosutra vas jedna jedina sitnica vrati hiljadu koraka unazad i kad želite da sve stane samo za trenutak, da stanete i vi, da zaboravite, da ostavite to i da preskočite sve da biste mogli da nastavite dalje...
I bilo bi tako... I zaustavila bih sve i ceo svet i Dunav, ali ne... Za mene je bio kao droga, nešto bez čega se ne može i sa čim se propada... Kako bez nečeg ne možeš, nastojiš to da imaš u bilo kom obliku... I ? I dalje se pitate šta je bilo kada je otišao?
Nije bilo ništa...
Sve je bilo kao i pre...
Pravi kraj je došao jedne jesenje noći... I te njegove suze zbog nje... Nisam mu ja bila potrebna... Bilo mu je potrebno vreme.. I tada sam otišla... Da to je bio kraj i bilo je vreme za novi početak... Iako početka nije ni bilo, iako smo se vratili prošlim životima, kako bismo započeli nešto novo... I sve je počelo da nestaje, ni ja više nisam bila ista... Ništa nije ...
***
I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tavni oblak kad sa neba mine.
I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gledô ti oči što se slatko smiju.
Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka,
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih će nova zagrmiti jeka...
Duva vetar... Pada ona sitna, dosadna, uspavljujuća kiša... U ovo doba, te godine kada sam ti prvi put videla oči, još uvek se nismo znali... Ne... Ali i tog martovskog tmurnog dana padala je kiša... Baš ovakva, sitna, koja kao da ti se šunja iza leđa želi ili da pokvasi tvoj kišobran ili tebe... I baš možda zbog te kiše sam i zaboravila da ti negde postojiš... Možda mi je baš zato bilo svejedno koga ću sresti, sa kim ću razmeniti koju rečenicu.. pa čak i to što me je ona, koja mi je nekada davno zabila nož u leđa, i kojoj sam sve oprostila, ne zato što mi je sestra, ne zato što je ljudski grešiti, i ne da bi meni bilo lakše, nego zato što je njegov pogled takav, usplahiren, neoboriv, neuništiv i nepobediv, čekala sa osmehom na stanici... I sva njena euforija, usplahirenost i radost što me vidi nije bila važna... Htela sam samo da se odmorim i da pobegnem od svega... A onda je u sred njene priče kako je upoznala nekog novog, boljeg i zanimljivijeg dečka zazvonio telefon...
*** Ej mala, zaboravila si na mene, hoćemo li se upoznati mi? ***
Taj glas mi je prosvirao hiljade leptirića i kroz glavu i kroz stomak, jedva sam uspela da dogovorim mesto sastanka. Kada se veza prekinula postalo mi je svejedno... Kao i sve toga dana...
***
Sredile smo se i krenule... Kao da nam je Merlin Menson rod rođeni krenule smo da i njega otkačimo... Kasnile smo... Bilo je gužve... Kiša je i dalje padala a na dogovorenom mestu nikoga nije bilo... Osvrtale smo se oko sebe i onda ih je ona spazila... Znala je njegovog druga.. On je išao pored njega, i svaki njegov korak i pokret bili su specifični... Totalna suprotnost... A opet tako mio i nekako tužan pogled, očarano sam pružila ruku i rekla svoje ime... Nije mu puno trebalo.. To veče me je prvi put poljubio... Zajedno smo pokisli, to veče sam ga prvi put držala za ruku... Bio je to jako lep vikend... Kada sam odlazla želela sam da prekinem svaki kontakt sa njim, želela sam da to bude samo jedna lepa uspomena, koje ću se rado sećati... Ali nisam... Živela sam u oblacima, nekoliko meseci i ništa nije moglo to da pokvari... Bila sam njegova... A on je bio nešto najbolje i najlepše što mi se desilo u životu... Sve jako prelepo da bi bilo istinito, posle nekoliko meseci se ispostavilo da i nije tako...
Rekao je da me ostavlja... Da ga zaboravim, da ima drugih... Boljih... Pametnijih... Iskrenijih... Lepših... I da ja zaslužujem takvog... Da je i pre trebao da prekine i da mu je žao...
Munje i gromovi su mi rastrgli telo na komadiće u tih nekoliko minuta... Bilo je toliko uspomena, toliko sećanja, toliko poljubaca i neprospavanih noći sa njim... Lako je reći zaboravi...
I otišao je, otišao je u suzama ... Te suze nisu bile zbog mene... To sam saznala kasnije, mnogo kasnije nego što sam trebala... Tada je već bilo kasno... Volela sam ga ....
Vrištala bih... Plakala bih... Razbijala bih... Mrzim, mrzim, mrzim kad ode... Ogavan osećaj... Kao kad neko kida delić po delić mojg tela polako, uživajući u grimasama na mom licu... Bez glasa... Bez moći da ispustim bilo kakav glas da pokažem da sam živa... Nemoguće... A i nisam... Knedla u grlu, ne odlazi... Oči pune suza a ni jedna da kane... Možda su nestale... Možda sam navikla... Možda me ubija... Možda će opet doći... Taman kad pomislim da je kraj ...
Ahaaa... Tu smo... Ej, znaš ono vreme... Ono vreme kad te nisam znala?? Sećaš li ga se? Nisi znao ni ti mene... Nisi znao čak ni da moj grad postoji na karti naše zemlje... Iskreno ja sam mislila da se tvoj grad nalazi kod Inđije... Čudno, uvek mi je delovalo tako logično, iako je na skroz drugoj strani... Znaš li da, onih dana kad još uvek nisam znala da ti postojiš, da sam i ja nekad bila dete ? U stvari bolje je pitanje, da li znaš da sam dete i sada ?? Volela sam da čitam bajke i da mi ih čitaju do kasno u noć... Nisam od rođenja bila tako crna, kao onda... Volela sam i da učim i da idem u školu... Posle je to sve postalo prevelika obaveza za tinejdžerku koja nije mogla da se izbori sa samom sobom a kamoli sa gradivom... Znaš li da sam i ja bežala iz škole da bih se videla sa tu i tamo nekom osobom koja je trebalo da ostavi bilo kakav trag u mom životu? Znaš li da su mnogi želeli da imaju to nešto ... da im ja budem to nešto? Zašto? Zato što ja ni jednog od njih nism htela, zato što su bili dosadni, zato što su svi hteli isto... A po čemu se ti razlikuješ? Naravno.. I ti si želeo isto što i oni... Imao si istu priču kao i svi ostali... I šta je onda bilo? Zašto nisi nestao kao i svi ostali? Šta te je sprečilo?? Suze, ravnodušnost ili ono što ljudi zovu ljubav? Njih više nema... Ti ne prestaješ... Čak ni posle ovoliko godina... Dolaziš? Ja još uvek čekam......
Još jedan divan dan ... Otvaram oči i lenjo bacam pogled na drugu stranu kreveta... Mali medvedić kao da hoće da se protegne i kaže *Dobro jutro idiote opet si se uspavala!*... Mrzovoljno i u bojkotu mu okrećem leđa ne bih li ... ***ZE JE ZA ZELENU ALGU NA DNU MORA ZA JE ZA ZABAVNI ŽUUUR...***
**Ah da, pomislih, baš ću spavati...**
Javljam se.. Sa druge strane paničan glas drugarice pišti kao da je progutala pištaljku... Slušam, odgovaram, a ne čujem i ništa je ne razumem ... Prekidam vezu... Sedam na krevet i bacam pogled ka vratima od kupatila... Otvorena su... Nema ga... Opet san... Kako mrzim te glupe snove... I zašto uopšte moramo da sanjamo??
*** Ponovo telefon ***
***** Ej mala, još koji dan... Jedva čekam... *****
Još koji dan?? A ja ne znam ni koji je to dan, ni koji je danas dan ... Ne znam ni šta čekam ...
Ah, da ... Ispiti ... Biće pozitivnih rezultata!
Vikend... Tipičan MOJ vikend... Knjige, hrana... Idu ispiti mora se... Ne mora se... Ali bar tako mogu da skrenem misli sa svega ostalog... I zar je važno?? Ne... Možda će biti... Pre nisam bila ovakva... Živela sam za taj čuveni VIKEND... Sada ne... Postoje i važnije stvari... I nije zbog njega... Ne... On nikad nema veze ni sa čim... Sve je to u mojoj glavi... Priotiteti... Obrni okreni, sve se svodi na isto... On sutra neće biti tu... Možda prekosutra... Ne, ne prekosutra... Ko zna kada... Ni to nije važno... Nije tu, znači da ne utiče ni na šta...
Ma ... Položiću !!!
. Fino je danju, kao prolece, mogu slobodno da kazem, ali nocu 
... Kako ne volim jesen, kako ne volim hladnocu ... Kako bih volela da mogu da ih prespavam i da ne moram da nosim dzempere, carape i ostalu propratnu opremu !!!
Sta sam bese rekla? Nesto kao ne volim jesen?! Ma jok, obozavam je 
