Bilo je kiše i tada ... i ona sada pada...
2/2/2009
Duva vetar... Pada ona sitna, dosadna, uspavljujuća kiša... U ovo doba, te godine kada sam ti prvi put videla oči, još uvek se nismo znali... Ne... Ali i tog martovskog tmurnog dana padala je kiša... Baš ovakva, sitna, koja kao da ti se šunja iza leđa želi ili da pokvasi tvoj kišobran ili tebe... I baš možda zbog te kiše sam i zaboravila da ti negde postojiš... Možda mi je baš zato bilo svejedno koga ću sresti, sa kim ću razmeniti koju rečenicu.. pa čak i to što me je ona, koja mi je nekada davno zabila nož u leđa, i kojoj sam sve oprostila, ne zato što mi je sestra, ne zato što je ljudski grešiti, i ne da bi meni bilo lakše, nego zato što je njegov pogled takav, usplahiren, neoboriv, neuništiv i nepobediv, čekala sa osmehom na stanici... I sva njena euforija, usplahirenost i radost što me vidi nije bila važna... Htela sam samo da se odmorim i da pobegnem od svega... A onda je u sred njene priče kako je upoznala nekog novog, boljeg i zanimljivijeg dečka zazvonio telefon...
*** Ej mala, zaboravila si na mene, hoćemo li se upoznati mi? ***
Taj glas mi je prosvirao hiljade leptirića i kroz glavu i kroz stomak, jedva sam uspela da dogovorim mesto sastanka. Kada se veza prekinula postalo mi je svejedno... Kao i sve toga dana...
***
Sredile smo se i krenule... Kao da nam je Merlin Menson rod rođeni krenule smo da i njega otkačimo... Kasnile smo... Bilo je gužve... Kiša je i dalje padala a na dogovorenom mestu nikoga nije bilo... Osvrtale smo se oko sebe i onda ih je ona spazila... Znala je njegovog druga.. On je išao pored njega, i svaki njegov korak i pokret bili su specifični... Totalna suprotnost... A opet tako mio i nekako tužan pogled, očarano sam pružila ruku i rekla svoje ime... Nije mu puno trebalo.. To veče me je prvi put poljubio... Zajedno smo pokisli, to veče sam ga prvi put držala za ruku... Bio je to jako lep vikend... Kada sam odlazla želela sam da prekinem svaki kontakt sa njim, želela sam da to bude samo jedna lepa uspomena, koje ću se rado sećati... Ali nisam... Živela sam u oblacima, nekoliko meseci i ništa nije moglo to da pokvari... Bila sam njegova... A on je bio nešto najbolje i najlepše što mi se desilo u životu... Sve jako prelepo da bi bilo istinito, posle nekoliko meseci se ispostavilo da i nije tako...
Rekao je da me ostavlja... Da ga zaboravim, da ima drugih... Boljih... Pametnijih... Iskrenijih... Lepših... I da ja zaslužujem takvog... Da je i pre trebao da prekine i da mu je žao...
Munje i gromovi su mi rastrgli telo na komadiće u tih nekoliko minuta... Bilo je toliko uspomena, toliko sećanja, toliko poljubaca i neprospavanih noći sa njim... Lako je reći zaboravi...
I otišao je, otišao je u suzama ... Te suze nisu bile zbog mene... To sam saznala kasnije, mnogo kasnije nego što sam trebala... Tada je već bilo kasno... Volela sam ga ....
