Ne želim da budem anđeo i nemoj na to sa mnom da računaš. Ne mogu to biti, nikad i nisam. To je jednostavno previše. Ne mogu sve da popravim. Kako mogu? Zar jesam? Ne vjerujem...

Znaš li da su anđeli savršeni? I znaš li da je sve što je savršeno prokleto? Jednostavno, samo pomisliš na jako lijepu djevojku. I znaćeš na šta mislim. Svi vide samo to, i uvijek u to gledaju. Baš svi, bez  prestanka.

I ja jesam sretna svaki dan. Uvijek pronađem nešto, što će mi bar na minut pružiti osjećaj sreće. A znaš šta? To sam samoj sebi rekla, umislila, kako god. Da ne smije proći ni dan, a da ne budem sretna. Jer imam tebe, imam nas. I šta mogu da tražim više od toga? Zar bih trebala da se usudim? Ma šta god da se dešava okolo, ili između nas dvoje. Moram se sjetiti koliko se volimo i kako sve bude uredu kad smo zajedno. I dok imamo to, dobro je. I više nego dobro.

Ne treba niko da se bori umjesto mene. Ali nekad mi trebaš ti, barem malo da mi pomogneš. Da zaboravim poneko jutro, dan, noć. I da sreća potraje duže od minut. Ubijedio si me da sam razmažena i slaba. Da sam sva neka krhka i nježna. Malo pero, koje treba nečiji dlan, sada tvoj dlan. Nekad sam mislila da nije tako i skoro nikad nikome nisam kukala kako mi je ovo ili ono teško palo. I sada se osjećam kao da plivam uzvodno. Mislim da ne mogu, ali pokušavam. Ima li ova rečenica smisla? Razumiješ li je ti? Jer, ja a ne razumijem... Ja je gledam, i ne znam uopšte kako mogu tako da funkcionišem. Možda... možda sam se već i nesvjesno počela boriti za to da nama bude bolje. Da, izgleda da je tako. Ne znam šta bi drugo moglo da bude.

Nisi uradio sve što sam tražila. Tražim od tebe da  budeš sretan. Da poput mene, pronađeš sitnice koje će da ti ispune dan i usrećiti te barem na minut. To moraš da uradiš. Znam da sada treba puno više od toga. Ali isto tako znam da SADA to ne može da bude tako. I onda je ovako najbolje.

A kontala sam da ti i moj glas može odvući pažnju od toga. Uopšte, to što baljezgam nebuloze. I to uopšte, to što sam ''tu''.

I jesu puno ispod nas, naravno. Ali ne znam kako ne možeš da razumiješ da ne mogu da zamislim da nisu ovdje, kad jesu. Ovdje su i osjetim ih da su tu svaki sekund. I dok dišem, kontam kako slušaju i  to. I trudim se da mi ne smetaju, ali ne ide najbolje. Kad mi smetaju, užasno smetaju. Previše mi smetaju. Osjećam se kao da sjedim iznad gomile paukova na podu, čitavo vrijeme. Mislim da bih mogla da ih ubijem malo, samo da mogu da budem SAMA sa tobom.

Znam da si se trudio, vidjela sam sinoć čim sam došla. I bila sam iznenađena, jako. Kontala sam da su ti se javili sa dobrim vijestima, oni za posao. To sam prvo pomislila. A sam pomislila onda da si jeo nešto fino. Nisam htjela da pitam za nijedno od to dvoje, jer mi nije bio bitan razlog. Bilo je super što si bio oke.

I dobro... Za ime, za Milicu. Ne znam šta da kažem uopšte. Nije bitno. Meni ona više ni ne pane prva na pamet, kad čujem to ime. Al' kako je tebi, sad će i meni vjerovatno opet još neko vrijeme tako biti.

I ja tebe volim, najviše.

Sad ću ustati, otići napraviti sebi sendvič i biti sretna. Biti sretna jer sve više razvijamo komunikaciju između nas. I to je dobro, za oboje. I biti sretna, jer ću napuniti gladnog stomu. I misliti na onaj sendvič sa mocarelom iz Zagreba. I biti sretna i zbog toga. Bio je to stvarno dobar sendvič... Ne mogu si pomoći.

mmmmmmm...

I večeras, kad se budem presvlačila prije nego legnem, skinuću se samo za tebe. Može tako? :P