I reče ti... tako malu želju.

Ne znam kako to da objasnim. U početku sam mislila da se šališ u vezi toga, jer me znaš. I znaš da nema šanse da pjevam pred ovima. A kasnije si se uhvatio k'o pijan plota. Znam da bih ti pjevala da smo zajedno, da sam tamo, pored tebe. Pjevala bih ti i ovako, da nema ovo dvoje. Bar svaku drugu noć, ali ovako ne mogu jednostavno.

Vidiš, preko čitavog dana se trudim da ne mislim o tome koliko mi nedostaješ, kako mi treba bar minut-dva da budeš kraj mene. Da si ovdje, da me zagrliš i da sve oko mene što se dešava bude nebitno. Da ne čujem nikakve svađe, da ne vidim ružne stvari, da jednostavno - da ne osjetim ništa više osim tebe. Ako ne dođem super-sretno-raspoložena, odma i ti potoneš. Ili dođem takva, uprkos stvarima koje su se izdešavale tokom dana. Uspijem da se izborim sama sa sobom. Čitav dan preživljavam, trudim se i ti tek tako dođeš i odjednom, dok prstima pucneš - nisi oke. I to onda ispane zlobno. Nije bit u tome što mi kažeš to što kažeš, pa da ja zbog toga ne budem dobro. Rekao ili ne, to se vidi, osjeti se. Zar zaista misliš da ti umiješ to da kamufliraš? Tek je nepravedno kad nakon toga još nećeš da mi kažeš u čemu je stvar. Nekad skontam, nekad ne. Ali uvijek to želim čuti od tebe. Ne volim da nagađam. I kad se to desi, pa još nećeš da kažeš, e tek onda je to nepravda i zlo u svojoj punoj snazi. Milijardu puta jače od mene i jednim dahom me baci na dno. I onda moram iz početka. A kad se tako često dešava da nešto krivo uradim ili ne, teško mi bude opet ustati. I opet... I opet... I opet. Naporno. Ali moram da idem. Sama. Ne mogu da idem bez tebe, pa još tebe moram da vučem. Znaš, nije fer. Ne možeš tek tako u sekundi ne biti oke. Pomisliš li na mene? Ili samo znaš da tebi nije po volji i da nećeš biti oke? Eto, nije fer tek tako baciti ciglu u tortu šestospratnicu. Znaš? Nije ljudski... I znaš, poznato je da život nije fer, i nije, jer je nas dvoje mogao kilometrima da udalji. Ali ti, bar bi ti prema meni mogao da budeš malo više fer. Ne možeš uvijek da dobiješ stvari u istom sekundu čim to poželiš, shvati to. I pokušaj nekad da me razumiješ, ako ne razumiješ, bar da shvatiš da ja imam razlog za to i da me pustiš. Ne moraš oko svega odma bunu da dižeš. Nekad mislim kako smo zamijenili uloge. Ti si žena koja oko svega zvoca, a ja sam glupi čovjek. I odsjekla bih sebi ruku sada! Da ne mogu da pišem ovako. Nikav ti ovo ne bih rekla, al' zato mogu da napišem. A ne volim to što mogu da pišem o ovome. I meni smetaju neke stvari, neke su bile veće od ovoga i rekla sam ti ih. Bilo, prošlo. Pa si se smijao i govorio kako je to glupost i da mi ne bi trebalo smetati. I povrijedilo me kada si rekao da idemo, jer nismo pričali. Jer to što se vidimo ništa ti ne znači. Al' neka, prošlo je.

I samo mi kaži, zašto ti je bilo potrebno kroz smijeh naglasiti sinoć ime Milica? Čemu to? Šta je tu smiješno uopšte?