Ja se bojim malo da se tebi ovo neće svidjeti. I nije to odjednom tek sad došlo, nego me od početka drži. A nekako što više postova ima, sve se više bojim. Planirala sam jedan post posebno o ovom da napišem, da ne petljam bezveze sa nekim našim danom... Ajoj, ajoj. Nadam se da nisam pogriješila... Ja isto toliko koliko se bojim, isto toliko negdje se nadam da će ti biti oke. Da ćeš možda ovako shvatiti koliko mi znači svaki dan sa tobom i koliko je svaki poseban. A i uostalom, znaš koliko sam zaboravna... pa sam htjela tako da bar koliko-toliko... pa i makar u par rečenica nekad opišem dan. Tako mislim da za nekoliko godina kad budem čitala... ili budemo čitali. Na osnovu tih par rečenica kratkog opisa, da ćemo se sjetiti nečeg. Nečeg što nije tako veliko da ostaje u dugotrajnom sjećanju, a opet je previše vrijedno i šteta bi bilo da se zaboravi. A ima i nekih postova u kojim sam išla i do detaljčića nekih posebnih. Ne znam kako ćeš ti reagovati kad ti kažem. Jako se stvarno bojim, nekad mi voda krene kad pomislim da je moguće da ti se ne svidi, a nekad mi bude baš drago kad pomisim na to koliko će ovo biti vrijedno za nekoliko godina. I onda mislim o tome da iako ti se ne bi svidjelo tad... možda ćeš i promijeniti mišljenje kroz par godina.

I eto...

To je to ja mislim.